Tradicija pravničke loze
Nakon završenog Pravnog fakulteteta započinje sa radom u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu. Prolazi kroz sve kategorije – pripravnik, stručni saradnik, a zatim biva izabran za zamenika javnog tužioca. Nakon petnaestogodišnjeg radnog iskustva na toj funkciji, Dragan Mraković 1991. godine ulazi u svet advokature i osniva advokatsku kancelariju, danas jednu od uspešnijih u Beogradu.
Privredno-pravni DNK
Pravo je moja velika ljubav, ali i porodična tradicija. Moj otac je završio Pravni fakultet 1939. godine, tako da pripadam drugoj generaciji pravnika u porodici, a moji sinovi, koji su takođe diplomirali na Pravnom fakultetu, su treća. Prelazak iz tužilaštva u advokaturu dao mi je šansu da se bavim nekim poslovima koje sam voleo, ali nisam mogao da ih obavljam sa pozicije zamenika javnog tužioca. Privredu i privredno pravo sam oduvek voleo, tako da se moje veće angažovanje u privredi jednostavno spontano desilo. U tužilaštvu sam takođe radio na poslovima koji su u vezi sa privredom, ali to se odnosilo na privredni kriminal. Prelaskom u advokaturu počeo sam sve više da se bavim poslovnom advokaturom, koja ima neke svoje, posebne zakonitosti i lepotu. Doduše, nije baš toliko lepo kao u filmovima, jer je ipak ovo stvarnost, koja se ne završava uvek kako biste vi to želeli. Tamo sve izgleda lepo i poetično, ali se ne vidi da je advokatura jedan ozbiljan, zahtevan i izuzetno odgovoran posao. Sa druge strane, draž advokature je u tome što nikada nemate dva ista slučaja, cak ni u situacijama koje su naizgled gotovo identične. Takođe, interesantno je i to što uvek postoji nekoliko načina za vodenje jednog slučaja, a na nama je da izaberemo onaj pravi.
Poslovna advokatura između ostalog se svodi na servisiranje klijenta, najčešce firmi koje se razvijaju. Devedesetih godina desila se ekspanzija osnivanja firmi, ili kako mi kažemo – privrednih društava. Ljudi su masovno osnivali preduzeca i bila im je potrebna asistencija advokatskih kancelarija gotovo na svakom koraku, jer su velike pravne službe u firmama bile prevazidene, bile su skupe i nisu garantovale kvalitet svojih usluga. U slučaju advokatskih kancelarija procedura davanja i oduzimanja punomoćja je prilično jednostavna, dok je sa pravnim službama sve to sporije i komplikovanije… Takođe, u radu sa advokatskim kancelarijama je i komunikacija brža, pošto su advokati odgovorniji, jer rade za sebe. Danas su klasicne pravne službe u firmama minimalizovane i najčešće obavljaju samo poslove iz domena radnog prava, dok za sve veće ugovore i kompleksnije sporove firme koriste usluge advokatskih kancelarija.
U društvu bivših sudija
Godine 1991. osnovao sam advokatsku kancelariju, koja se bavi svim segmentima prava, ne samo privrednim. Ja sam po vokaciji krivičar, tako da se najčešće bavim predmetima iz domena krivičnog prava, naravno i privrednog. Osim mene, u kancelariji su još dvoje bivših sudija, jedan Okružnog i jedan Saveznog suda, kao mladi koji se uglavnom specijalizuju u novijim i „popularnijim“ oblastima prava – akcionarskim društvima, trgovinom akcijama, berzanskim poslovanjem, investicionim fondovima itd. Funkcionišemo kao tim, i najčešće više nas radi na jednom slučaju. Prakticno ne postoji oblast prava, koju ne pokrivamo. Naravno, postoje odredeni slučajevi koje mi jednostavno ne radimo. Naša praksa je da nikada ne dajemo garanciju u pogledu pozitivnog ishoda spora. Kada procenimo da naš klijent nije u pravu, a po svaku cenu očekuje uspeh, onda izbegavamo da zapocnemo saradnju. Rec je o onoj vrsti slucajeva koji su unapred izgubljeni, koji se svode na strogu primenu zakona, koji se dokazuju dokumentacijom koja je izvorna, i tada se lako vidi da li je neko u pravu ili ne. U tim slučajevima nama je jako sužen prostor za manevar, tako da neki naš rad ne može mnogo da utiče na konačnu odluku suda.
Estradni renome advokata
Reputacija ne pomaže toliko klijentu, već mnogo više advokatu u pogledu visine naknade za rad. Sama po sebi reputacija nije toliko značajna ako iza nje ne stoji iskustvo koje je, po meni, mnogo važnije od same reputacije. Advokatska reputacija ima dva lica – može biti objektivna, koja je nastala kao plod rada, angažovanja, znanja, i to je ona dobra reputacija. A postoji i ona druga vrsta reputacije koja je stecena na jedan „jeftin“ način, na osnovu pojavljivanja u medijima, slikanju, davanju bezličnih komentara, ili zbog interesantnosti samog slučaja, a ne nekog znanja koje je u pozadini svega toga. Često smo u medijima svedoci izjava pojedinih advokata iz kojih izbija neznanje. Naravno da prosecan covek, laik to ne može da zna ili primeti, i onda ti adokvati za njih postaju uspešni, kvalitetni, jednom rečju „poznati“. A običnom čoveku ta formulacija „poznati beogradski advokat“ mnogo znači. Često pojavljivanje u medijima nije odraz kvaliteta, jer se on pokazuje u radu. Ne postoje egzaktni pokazatelji kvaliteta rada jednog advokata, vec ocenu donose sami klijenti i kolege na osnovu načina vođenja i ishoda spora. Ja nisam protiv marketinga, ali sam za marketing koji je stručan, adekvatan i umeren. Pojavljivanje u medijima niti je, niti sme da bude odlučujući faktor u stvaranju renomea jednog advokata.
Mikro i makro pravna klima
Smatram da je „pravna klima“ u našoj zemlji vrlo loša. Dovoljno dugo se bavim ovim poslom da bih mogao da tvrdim da je ovo sada jedno od lošijih vremena, što se tiče pravne sigurnosti. Država se slabo stara o pravu i sprovodenju prava i trebalo bi znatno bolje i efikasnije da štiti poreske obveznike. Uostalom, oni državi donose prihod, oni joj praktično daju platu. Ako je neko uredan poreski obveznik i redovno izmiruje sve svoje obaveze, država mora da stane iza njega. Ovo se posebno odnosi na oblast privrede, gde je na delu jedno strahovito zamešateljstvo u pogledu dugovanja, u pogledu angažovanja velikog broja, doslovce prevaranata, koje otkrivate tek onoga trenutka kada dode vreme za naplatu. A tada je uglavnom kasno. U takvim situacijama država je, po mom mišljenju, pasivna i ne pruža adekvatnu pravnu zaštitu. Državni organi smatraju da su ljudi iz privrede i poreski obveznici tu radi njih, a ja mislim da bi trebalo da je obrnuto. Sudovi takođe izuzetno sporo donose odluke, tako da bi i njih trebalo ubrzati, a sve u funkciji opšte pravne sigurnosti. Samim tim ljudi bi bili znatno zadovoljniji, efikasniji, od čega bi, na kraju krajeva, opet država imala najviše koristi. U okolnim zemljama, koje su takođe u tranziciji, situacija je slična. Ipak, najviše me interesuje naše okruženje i naša situacija, i pokušavam da poboljšavam uslove u ambijentu u kome živim.
Vino i pravo svi poznaju
Ja sam, inače, proizvodač vina. Doduše, veoma mali – proizvodim svega nekoliko stotina litara. Kao i pravo, vino kod nas ima dugu porodičnu tradiciju. Imamo vinograde u Crnoj Gori, u vinogradarskom kraju Zagarac, ne tako poznatom kao što je Crmnica, ali mislim da nimalo ne zaostaje kvalitetom. Rec je o zasadu starom dvadest godina i već polako razmišljam o novom. Vodim računa o tom vinogradu, trudim se da napreduje i u tome zaista uživam. Vino ima jednu zajednicku stvar sa pravom – i pravo i vino svi poznaju i komentarišu. Ne možete nikome ništa osporiti, zato što je reč o sve samim „stručnjacima“, i to ne bi bilo pristojno. Po meni, vino je samo jedan trenutak u životu, i to vrlo prijatan. Uz dobru hranu i u dobroj atmosferi, svako vino će lako postati odlično. Nisam neki veliki kolekcionar – volim da uživam u vinima, da ih osetim u stomaku, a ne da ih čuvam. A uz vino, volim narodne restorane sa „punim kašikama“ – Hercegovinu, Avalicu, Čuburu i slicne.
