Bankarstvo sa stilom
Diplomirao kao student generacije, a zatim magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Ekonomiju je specijalizirao i na britanskom Univerzitetu u Vorviku, a još jednu magistraturu stekao je na kanadskom Univerzitetu u Torontu.
Akademsku karijeru Goran Pitić nastavio je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a zatim bio i jedan od osnivača Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju – FEFA, na kojem je i danas redovni profesor makroekonomije. Osim toga, bio je i direktor Sektora za ekonomska istraživanja na Ekonomskom institutu, kao i jedan od direktora u kompaniji Deloitte & Touche tokom devedesetih. Godine 2000. prihvata ponudu da postane ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi premijera Zorana Đinđića. Po isteku mandata, vraća se akademskoj karijeri i opredeljuje za angažman u bankarskom sektoru. I danas je predsednik Upravnog odbora Societe Generale banke.
Pristojna ponuda
Nakon angažmana u politici i Vladi, kao i svim mojim kolegama ministrima, otvorilo se pitanje buduće perspektive. Znao sam da je akademska karijera uvek tu, jer to je nešto što je usadeno u meni, za šta sam se školovao toliko godina. Bilo je pitanje: šta je naredni izazov, šta je to što će mi ponovo podici adrenalin, nakon svih stresova i izazova u Vladi? Kada sam dobio ponudu Societe Generale banke, delovala je kao prava stvar jer sam sebe uvek video u tom svetu koji je blizak makroekonomiji i finansijskim tržištima. Taj angažman doživeo sam kao novi rezervoar ideja i iskustava koja bih voleo da steknem. Takode, delovao mi je i na neki način otmeno. Meni je Socite Generale banka u našem okruženju uvek izgledala kao neka otmena dama koja ima puno stila i iskustva. Moram da priznam da već četiri godine, koliko sam ovde, osećam veliko zadovoljstvo što sam u banci visokih profesionalnih vrednosti, u banci koja potencira profesionalizam, inovativnost, timski rad… Jako mi je drago da sam veliki deo vrednosti koje i sam nosim, pronašao i u novoj poslovnoj ulozi.
Organsko bankarstvo
Societe Generale je više od trideset godina prisutna u Srbiji, a u svetu skoro stotinu i pedeset. Danas imamo skoro sto filijala u Srbiji, a u bilansnoj sumi prešli smo milijardu evra plasmana. Uspešno smo razvili koncept univerzalnog bankarstva, i to organskim rastom. Banka se sama razvijala, bez akvizicija na lokalnom tržištu. Sada imamo hiljadu i dvesta zaposlenih u celoj Srbiji. Koncept univerzalnog bankarstva znaci da su pored korporativnog i rada sa stanovništvom, razvijeni i svi ostali segmenti – hartije od vrednosti, investiciono bankarstvo, bukvalno sve ono što nudi jedna moderna banka danas. Prisutni smo u svim oblastima biznisa u Srbiji, od stambenih kredita, gde smo lideri na tržištu, do saradnje sa velikim kompanijama; malim i srednjim preduzetnicima, preko saradnje sa državom i njenim projektima.
Postoji i niz drugih aktivnosti koje su u vezi sa društveno odgovornim poslovanjem naše banke. Učestvujemo u mnogim akcijama i jedna smo od retkih institucija koja značajno pomaže kulturu i programe dela klasične muzike, baleta, pozorišnih trupa… Prepoznatljivi smo i po tome što na globalnom nivou podržavamo ragbi i golf, što radimo i ovde.
Sve u svemu, Societe Generale danas znaju kao jednu stabilnu banku kojoj se veruje, koja ima svoj šarm, koja ima francusku notu, koja se ne igra sa klijentom i ima kontinuiranu politiku u čijoj je suštini dugoročno partnerstvo.
Bankarski sistem Srbije
Sa ove distance mislim da je jasno da se kao uspešna pokazala reforma bankarskog sektora napravljena 2002. godine. Tada je stvoren prostor za razvoj modernog bankarskog sistema. Napravljen je dobar balans koji je doveo do toga da se danas oko 70 % banaka nalazi u ino-vlasništvu, a da bankarski sistem funkcioniše uspešno po domacim zakonima. Poslednjih godina nije se dešavalo da su domaće kompanije „ostajale na ledu“, a da su banke iznosile iz zemlje ogromne profite. Ono što smo stvorili u Srbiji jeste jedan pouzdan, stabilan bankarski sektor, koji je jako kompetitivan; gde ne postoje karteli i monopoli. Nakon „sušnih“ 90-ih, ušli smo u zdravu zonu u kojoj građani najnormalnije mogu da uđu u banku, da joj povere novac na čuvanje, ili obezbede sebi kredit i tako poboljšaju kvalitet života. To, je pre deset godina bilo nezamislivo.
O krizi
Priča o krizi je jako kompleksna. Najveca debata vodila se o tome koliko je regulativa bila dobro postavljena, i to ne samo prema bankarskom sektoru, već posebno prema nebankarskim finansijskim institucijama. Ta priča vezuje se za politiku niskih kamatnih stopa koju je vodila Centralna američka banka. Potom, za davanje prostora nebankarskim finansijskim institucijama da izdaju hipotekarne kredite jako rizičnim grupama. A sve to pratila je velika „sekjuritizacija“ tržišta zbog čega su stvarani papiri na čijim osnovama su produkovani novi papiri, i tako je stvaran jedan virtuelni lanac baziran na precenjenim vrednostima nepokretnosti koje su bile davane pod hipoteke. Onog trenutka kada je balon pukao, pokazalo se koliko cela ta šema ima manjkavosti. Upravo tu su se pokazale prednosti koncepta univerzalnog bankarstva. Efekti krize najmanje su se osetili u državama u kojima je on bio razvijen. Na primer, u Francuskoj i Italiji. Pogledajte koliko je razvoj svetskog finansijskog sistema išao ispred realnog sektora, da bi se na kraju desilo ono što je moralo, a to je da su se ti veliki finansijski baloni „izduvali“, i uskladili se sa onim što je stanje u realnom sektoru. Nakon toga, u kratkom vremenu, promenjene su navike potrošača. Štednja je odjednom postala interesantnija od potrošnje. Cela filozofija se promenila, i na globalnom i na nivou pojedinca. Epilog će biti da ce finansijski sistem pronaći novu formulu funkcionisanja koja će morati da bude neuporedivo obazrivija nego ranije.
O peticama iz statistike i dvojkama iz istorije
Zvučaće kao paradoks, ali naša Vlada nema razloga da bude nezadovoljna, jer mnogi joj vetrovi „duvaju u leđa“. Statistika i njeni parametri nam pokazuju da smo, iz perpektive regiona, mi u grupi zemalja najmanje izloženih krizi. Bruto domaći proizvod će pasti manje nego što se očekivalo, inflacija će ostati u okvirima u kojima se predvidalo; sklopljen je i aranžman sa MMF-om, a na međunarodnom spoljnopolitičkom planu su napravljene određene „ekskurzije“, koje nas stavljaju u dosta aktivnu poziciju. Sve te stvari će obezbediti narednih godina dobru statistiku, i Vlada bi, kada bi gledala samo statistiku, mogla da kaže da nemamo razloga da budemo nezadovoljni. Pitanje je da li je to dovoljno. Rekao bih da nije. Po meni su osnovna pitanja: koliko brzo možemo da napredujemo, koliko brzo menjamo i transformišemo sistem i koliko brzo menjamo ulogu države i prebacujemo fokus na pojedinca? Mislim da tu nismo najbolje razumeli lekcije iz prošlosti. Za mene bi glavni signali da smo na dobrom putu bili da smo doneli zakon o finansiranju političkih stranaka i da smo uveli transparentnost u tom domenu. To bi smanjilo uticaj moći političkih partija na privredni život u zemlji, a on je trenutno veći nego što je bio ranije. Takođe, razumevanje značaja kvalitetnog funkcionisanja nezavisnih regulatornih tela, pitanje efikasne administracije i sudstva. Zatim, naredni dobar znak bio bi kada bi neko rekao šta je naša kompetitivna prednost u buducnosti; gde ce Srbija biti i kakvu Srbiju želimo u narednih pet ili deset godina. Da li želimo Srbiju u kojoj cemo imati jeftinu ili skupu radnu snagu? Ako želimo skupu, a kompetitivnu radnu snagu, onda moramo da je obrazujemo, a to znači da je obrazovanje naša ključna investicija, i da je investiranje u ljudski kapital nešto što Srbiji treba da obezbedi poziciju u buducnosti. Voleo bih da neko kaže da je konkurentnost glavna rec oko koje treba da okupljamo sve zainteresovane u sistemu.
Lično
Moj život ima jednu jako važnu komponentu, a to je pevanje. U mladosti sam pevao u horovima umetničkih društava Abrašević i Krsmanović. Kasnije sam pevao u Skadarliji u ansamblu Dukat, a zatim i u Legendama. U tom periodu bilo je lepih putovanja i nastupa. Naročito sredinom osamdesetih kada sam pevao u operama, između ostalog i u Nici gde smo nastupali sa Plasidom Domingom. Pored klasične muzike moj izbor će uvek biti lagani džez, dobar vokal, ali i dobra romansa ili šansona. Devedesetih godina sam se više usmerio na akademski rad i poslovni život, ali i danas volim da sa svojim prijateljima zapevam uz gitaru. Ne smem da zaboravim ni svoje učestvovanje u grupi Monetarni udar koja je bila rezultat naše ljubavi prema muzici, ali nezadovoljstva tadašnjim režimom. Volim da čitam, i to uvek više knjiga u isto vreme. U poslednje vreme sve više čitam knjige o različitim vrstama inteligencija (emocionalna, socijalna), o filozofiji inteligencije. Volim da čitam i dobre govore, rasprave o etici, dobre biografije, ali i dobru beletristiku…
O vinu
Vino je uvek moj izbor. Prošle godine sam, zajedno sa nekoliko prijatelja, posetio Toskanu. Obilažili smo doline vina; bili u Montalcinu i doneli kući gomilu brunela. Volim crvena vina, posebno ona dobra. Bez obzira šta mi je u tanjiru, lakša ili teža hrana, uvek ću se odlučiti za čašu crvenog vina. Volim kombinaciju kabernea i merloa; volim italijanska vina, vina Toskane, Pijemonta, ali i španska vina. U poslednje vreme ima sve više malih, ali veoma kvalitetnih domaćih proizvođača. Tako da danas u restoranima sve češce naručujem domaća vina i rado ih preporučujem svojim gostima.
