Adrenalinska zavisnost od maloprodaje
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer Finansije, bankarstvo i osiguranje, da bi kasnije u Americi na Harvard Business School stekao diplomu executive MBA, u okviru General management programa. Poslovnu karijeru započeo je radeći u korporativnom bankarstvu, a zatim je prešao u kompaniju „Delta holding“ gde je poslednjih sest godina u maloprodaji proveo na poziciji zamenika direktora. Rajko Mandić trenutno je direktor „Delta Maxi Srbija“, a osim toga, odgovoran je i za strateška komercijalna pitanja čitave maloprodajne grupe.
Maloprodaja „u venama“
Maloprodaja je jako uzbudljiv i dinamičan sistem, i to je ono što se meni najviše dopada u ovom poslu. Tokom studiranja nisam sebe nikada video u trgovini, pogotovo ne u maloprodaji, koja mi se uvek činila dosadnom i neinspirativnom. Imao sam potpuno pogrešnu sliku, jer je to jedna od najdinamičnijih industrija danas, tako da mogu slobodno da kažem da sam totalno „navučen na maloprodaju“.
Izazovi poslovanja
Reč je o veoma kompleksnom poslu. Da bi neki maloprodajni sistem dobro funkcionisao potrebno je da se zadovolji mnogo uslova. U suštini, najbitnije je da se postavi dobar poslovni model kako biste mogli da privučete potrošaca – konkretno, da mu ponudite najvišu moguću vrednost i najbolju uslugu za njegov novac. Takođe, važno je da budete na dobroj lokaciji, da potrošac lako može da dođe do vas… Da imate moderan i čist objekat, da ispunjavate sve sigurnosno-zdravstvene zahteve, da je roba koju prodajete ispravna. Naravno, jako je bitno imati i najbolje ljude – efikasne, ljubazne, obučene, koji prihvataju i dele vrednosti kompanije. Neophodno je imati najniže troškove poslovanja, odnosno, biti i efikasan i efektivan. Pri svemu tome sa dobavljačima stalno morate da radite po principima kreiranja nove vrednosti. Možda ne izgleda tako, ali maloprodaja je veoma rizična poslovna aktivnost, uvek ste na ivici, žiletu. Profitne stope su jako niske, i tako je svugde u svetu; one uglavnom iznose nekoliko procenata, pa vrlo lako može da vam se desi da predete u negativno poslovanje. Zato je suština u velikim prometima, ali uz vrlo niske marže.
Za svako tržiste posebna strategija
„Delta maxi“ je već značajno prisutan u regionu – tokom prošlog leta akvizirali smo lance maloprodajnih objekata „Picadilly“ u Bugarskoj i „Tropik“ u BiH, u novembru prošle godine započeli smo sa otvaranjem objekata u Crnoj Gori, a nedavno smo akvizirali i jedan maloprodajni lanac u Albaniji. Takođe, u Ukrajini i Belorusiji smo u zavrsnim fazama pokretanja operacija. Trenutno analiziramo situaciju u Rumuniji, Makedoniji i Moldaviji, tako da tamo možemo očekivati novo širenje. U Sloveniji, osim velikog shopping malla, očekujemo otvaranje još nekoliko objekata. Uporedo sa tim nastavljamo i sa sirenjem naše mreže marketa u Srbiji, a sa različitim formatima prodavnica koje imamo u stanju smo da odgovorimo na sve potrebe naših potrošača. „Mini Maxi“ kao mala radnja „na ćošku“, „Maxi“ kao supermarket i „Tempo“ kao velika discount radnja, pokrivaju sve segmente tržista.
Prema usvojenom Poslovnom planu, do 2012. godine Maxi grupacija, na svim navedenim tržištima, ostvarice ukupan promet od 6,5 milijardi evra.
Cyber kupovina
U maloprodaji se stvari vrlo brzo menjaju, rekao bih čak i dramatično, i to u svim segmentima. Tehnologija napreduje ogromnom brzinom i na Zapadu se već primenjuju tehnoloske inovacije koje će bitno promeniti način kupovine – već postoje određene konceptualne radnje, u kojima praktično nema prodavaca, zatim, uvode se RFID (radio čipovi) koji kupcu omogućuju da kupuje koristeći kompjuter i podsetnik koji su integrisane u kolica. Na primer, potrošač odabere šta želi da sprema za ručak tog dana, a „pametna kolica“ ga navode od rafa do rafa upućujući ga na to šta treba da kupi, ili čak i da mu predloži odgovarajuće vino uz planirani obrok. Dalje, tu su i rafovi, koji sami signaliziraju zaposlenima kada ih je potrebno dopuniti. Maloprodaja u Srbiji još uvek nije dovoljno razvijena mada mislim da nase tržiste konstantno napreduje, a da je „Maxi“ lider u tim inovacijama.
Poetika tradicije
Paralelno sa primenom novih tehnologija, kojima nastojimo da se približimo sistemima u zapadnim zemljama, mi u „Maxiju“ pratimo i trend ponovnih otvaranja manjih, delikatesnih radnji, u kojima ljudi mogu da razgovaraju sa prodavčem, koje su malo intimnije i imaju više duha. Uskoro će u centru Beogradu započeti sa radom jednu takvu radnja – reč je o zaista ekskluzivnoj prodavnici, u kojoj ce asortiman biti sastavljen isključivo od vrhunskih proizvoda, a koji pri tom nece moći da se pronadu na drugim mestima.
Kupovina vina je intiman čin
Kod nas je kultura konzumiranja vina još uvek nedovoljno razvijena, mada se, u poslednje vreme stvari menjaju na bolje – postoji trend proizvodnje i ispijanja sve kvalitetnijih vina. Domaćim proizvođačima više nije najvažniji kvantitet, oni danas mnogo više rade na poboljšanju kvaliteta svojih vina. Nažalost, ta naša kvalitetnija vina su, po mom mišljenju, precenjena što se vidi kada se uporede cene sa onima istog kvalitete iz Španije, Portugala, Italije. Vina Novog sveta tu razliku još više produbljuju. No, i pored toga ja sam veliki zagovornik i promoter vina domaće proizvodnje. Vino je specifičan proizvod i kupovina vina je svakome od nas jedan poseban, čak i intiman čin. Takođe, postoje istraživanja koja govore da je proces biranja vina veoma strešan. U tim situacijama ljudi imaju mnogo nedoumica oko izbora- da li će im se svideti, da li će se lepo slagati uz hranu, da li je dovoljno dobro za svoju cenu, da li ce se obrukati ako ga odnesu nekome na poklon… Zbog toga u mnogim našim objektima postoje izdvojene vinoteke, u kojima rade obučeni prodavci koji mogu da pomognu kupcima u izboru vina. Asortimanski su zastupljeni svi bitni vinski regioni, sa posebnim akcentom na domaću scenu.
Novo vino kao novo iskustvo
Zbog prirode posla kojim se bavim svakodnevno posećujem restorane. Volim gotovo svu hranu i prijaju mi gotovo sve kuhinje sveta, pa zato stalno idem u različite restorane i mnogo volim da eksperimentisem. Nisam preterano veliki poznavalac vina, ali sam zato veliki poznavalac uživanja u vinu i umem da se snađem sa vinskim kartama. Kod kuće imam svoj vinski podrum, sa nekih pedesetak boca. Prijatelji znaju da volim vino, tako da ga često dobijam na poklon. Prilikom čestih putovanja uvek probam neka nova, lokalna vina, zapisujem njihove nazive i onda ih nosim po koferima ili se trudim da ih nabavim ponovo ovde. U našoj kući se pije dobro vino. Ne pridržavam se strogo pravila u slaganju hrane i vina, već pijem ono što mi se sviđa. Verujem da je za pravo uživanje u vinu mnogo važnije pravo društvo, atmosfera i raspoloženje jer iskustveno tvrdim da isto vino u različitim prilikama drugačije prija.
