Jean-Robert Pitte

Vino osvaja svet

Profesor geografije na Sorboni i predsednik Geografskog društva Francuske, Jean-Robert Pitte svetski je priznat stručnjak za vino i gastronomiju. Autor je i nekoliko knjiga na tu temu, od kojih su najpoznatije Bordeaux Burgundy Vintage rivarlry (Bordo/Burgundija rivalitet berbi) i French gastronony (Francuska gastronomija).  Tokom svog nedavnog gostovanja u Beogradu, za Wine Style pričao je o uticaju globalizacije na vina, temi koja je poslednjih godina predmet podela u vinskom svetu

WS: Odakle potiče Vaša strast prema vinu?

Još iz detinjstva, jer dolazim iz porodice u kojoj se vino često pije. Naravno, govorim o umerenom konzumiranju, koje je i deo kulture. Šezdesetih godina upisao sam geografiju, a bio sam veoma zainteresovan za svet vina, pa sam tu video neku vezu, zato što je geografija je usko povezana sa teroarom i vinima. Moj magistarski rad bio je upravo na temu malih vinograda u Francuskoj. Danas se bavim i proizvodnjom vina, već četiri godine, ali to je više hobi. Mogu da kažem da je vino moj život. Napisao sam nekoliko knjiga na temu geografije i istorije vina, uglavnom sa kulturološke tačke gledišta. U poslednjoj od svojih knjiga pišem o nagonu vina da pokori svet, kako se ukus vina širio sa Srednjeg Istoka, sa Kavkaza na Mediteran i kasnije na ostatak sveta. U knjizi govorim i o rasprostranjenosti ukusa vina, pošto se vino pije svuda osim u nekoliko islamskih zemalja. Čak i u nekim islamskim zemljama možete popiti čašu dobrog vina, recimo u Libanu, Turskoj, Tunisu, Maroku…

WS: Vinu očigledno preti globalizacija. Da li je to nužno loše?

Mnogo ljudi misli da globalizacija znači pravljenje globalnih vina, da će industrijska i hi tech vina dominirati nad sortama, odnosno sortnim vinima, kao što su šardone, sovinjon blan, merlo, kaberne sovinjon, pinonoar, tih nekoliko najpoznatijih i najrasprostranjenijih na svetu. To je po meni velika greška. Mislim da je globalizacija šansa da se razviju vina koja su u skladu sa teroarom, jer vina su drugačija na različitim lokacijama. Vino treba da odgovara karakteristikama zemljišta, klime, ličnosti vinara… Sve je više ljubitelja vina na svetu i novih tržišta, kao što su Kina, Indija, Japan, Amerika, Severna Evropa, Skandinavija… Što više volite vina, to želite I više novih ukusa. A ako imate isti ukus vina u Argetini, Čileu, Kaliforniji, Srbiji, onda vino postaje kao i svako drugo alkoholno piće, koje nema u sebi ništa što je povezano sa kulturom te zemlje. Vino je snažno povezano sa kulturom, i to samo onda  kada ima svoj karakter. Kultura uopšte, pa i sama kultura vina, treba da je jedinstvena i u tome je njena lepota. Slično je i sa muzikom – ako imate snimljenog Mocarta možete da ga služate mnogo puta, svaki put je isto i nije toliko zabavno, ali ako Mocartova dela slušate na koncertima, svaki put će biti drugačije i iznova uzbudljivo.

WS: Kako će se trend globalizacije odraziti na vina u budućnosti?

Nisam prorok, ne znam šta će se desiti u budućnosti. Voleo bih da bude više vina sa teroarom, više različitih vina. To razumeju ljudi širom sveta, gde od evropskih sorti grožđa, kao što je šardone, proizvode sjajna lokalna vina, potpuno drugačija od onih šardonea u Burgundiji. Zato što se trude da prenesu duh teroara u svoja vina. Mislim da je to prava budućnost za vina.

WS: Zašto je vino tako posebno i čime objašnjavate njegovo prisustvo  u gotovo svim kulturama?

Vino ima dugu tradiciju, još od pojave hrišćanstva. U Jevanđeljima se vino često pominje i ono je u srcu hrišćanske kulture. Kada se hrišćanstvo raširilo u Severnoj i Južnoj Americi, prenesena je i kultura vina. Danas, recimo, imamo novi fenomen – da nove zemlje otkrivaju vina i postaju zainteresovane za vino. Reč je konkretno o zemljama Dalekog Istoka. Najnoviji fenomen je Indija, u kojoj se vino pije sve više i više. Naravno ne svi ljudiu toj zemlji, ali u većim gradovima kao što je Bombaj, vino je veoma popularno. Oni i proizvode veoma korektna vina. Svuda na svetu vino je deo kulture, čak i tamo gde se ne proizvode baš najbolja vina. Razgovarao sam sa proizvođačima vina i u Srbiji. Za njih je vino veoma emocionalna stvar, povezana je sa slobodom, demokratijom. Možemo reći da je vino  ujedno i simbol demokratije.

WS: U čemu su razlike među vinskim kulturama širom sveta i koliko su one povezane sa nekom opštom kulturom tih zemalja?

U Japanu, na primer, nema isto značenje kao za ljude u Evropi. Za Japance je vino simbol multikulture i tradicije. Oni znaju za vinarije Romanee Conti i Chateau Margaux, poznaju istoriju Zapadnih zemalja. Za njih je vino i simbol otvorenog uma. Simbol emancipacije žena. Ako odete u Tokio u restoran na ručak videćete mnogo žena koje piju čaše veoma kvalitetnog crvenog vina. To pokazuje da postoji nova generacija žena u Japanu, a vino je simbol za to. U Kini, vino je simbol internacionalizacije Kine nakon vladavine Mao Ce Tunga, simbol otvorenosti društva. Recimo, u Francuskoj su šezdesetih godina mladi bogataši pili viski. To je značilo – mi smo bogati, imućni, moderni, a sve po ugledu na Amerikance. A vino ima mnogo značenja. Ne pije se na isti način kao neki alkoholi i pivo. Vino je i svojevrstan test ličnosti – uživate u njemu, ali morate da vodite računa o količini. Slično je i sa ostalim alkoholnim pićima, recimo vašom šljivovicom. Kod svakog alkoholnog pića postoji rizik da postanete alkoholičar. Tako je i sa vinom, zato ga treba konzumirati polako, umereno, pri tom i razgovarati o njemu. To je najvažnije, jer vino omogućava komunikaciju između ljudi, čak i ako oni ne govore istim jezicima ili ne pripadaju istoj religiji.

WS: Kad smo već kod religije, u Vašoj poslednjoj knjizi govorite o specifičnom odnosu između vina Burgundije i Bordoa. Taj rivalitet je jako interesantan i ima dugu tradiciju, a Vi ste ga povezali i sa religijom.

U toj knjizi sam pokušao da objasnim da su vina Burgundije i Bordoa veoma različita, ne samo zbog teroara i fizičkih uslova. Tačno je da su ti uslovi jesu različiti, ali ne toliko. Vina Burgundije i Bordoa, njihov stil, povezani su sa ukusom potrošača, sa tržištem i prometom vina kroz istoriju. U Burgundiji se vina proizvode duže nego u Bordou, govorim o periodu od pre hiljadu godina. Tada su se vina iz Burgundije izvozila u Flandriju, u kojoj nije bilo dobrih vina. Vojvodstvo Burgundija je bila bogato u to vreme i proizvodilo je odlična vina, a na proizvodnju je uticala, odnosno pospešivala je i njihova aristokratija, koja je želela da pije dobra vina. Vina za Flandriju i ostale delove Francuske su se prodavala u Avinjonu, do koga je rekom bilo lako doći. Važno je napomenuti da su u periodu od 1309. do 1417. godine pape stolovale upravo u Avinjonu. U XV veku, kada je Burgundija postala deo Francuske, najveći deo svojih vina prodavali su u Parizu. To je bilo novo tržište. Vina Burgundije bila su vina katoličke Evrope, vina za uživanje – možete da ih pijete, ali ne mnogo, pošto su bila jaka i od njih se brzo napijalo. To su vina koja produbljuju osećanja. Sa druge strane, Bordo se kao vinska regija razvio u Srednjem veku, u dodiru sa engleskim tržištem. U Engleskoj nije bilo moguće da se proizvede dobro vino. Regija Bordo pripadala je kralju Engleske oko stotinu godina i u to doba postojala je organizovana prodaja vina iz Bordoa u Engleskoj. Grad Bordo zaštitio je svoje tržište zakonom koji je funkcionisao nekoliko vekova, a koji je pospešivao proizvodnju vina kako bi se zadovoljilo englesko tržište. Po meni, reč je o protestantskim vinima koja se ne piju toliko iz zadovoljstva, već su to vina za meditaciju, razmišljanje, za ljude koji žele da ostanu pri sebi. Kada govorimo o vinima Medoka, koji je srce Bordoa, ona su veoma snažna, taninska, sa dugim periodom odležavanja, a često su i skupa, tako da predstavljaju određenu vrstu luksuza.