Srđan Janićijević

Preduzetništvo plemenitih namera

Srđan Janićijević, poslovni je savetnik i generalni direktor preduzeća Komon Sens. Osnivač je Mokrogorske škole menadžmenta ali i mnogih drugih zanimljivih projekata. Po obrazovanju pravnik, sa dugogodišnjim iskustvom na vodećim upravljačkim pozicijama u različitim multinacionalnim, regionalnim i lokalnim  kompanijama širom sveta. Nakon deset godina provedenih u kompaniji Philip Morris u Lozani, Moskvi i St. Petersburgu, vratio se u Srbiju gde je tri godine proveo vodeći Coca Colu. Nakon toga pokrenuo je privatni biznis usmeren na razvoj novih poslovnih projekata. Upravljao je i procesom restrukturizacije medijske kuće Politika.

Prva korporativna iskustva

Počeo sam kao student radeći kao trgovački putnik za Filip Moris, a završio sam kao generalni direktor najznačajnije medijske kuće na Balkanu, dvadeset  godina kasnije. Iz perspektive moje preduzetničke karijere, iskustava koja sam stekao u velikim sistemima i korporacijama, kao što su Philip Morris i Coca Cola, na neki način su mi i odmogla. S druge strane, iz perspektive sagledavanja standarda poslovanja i primene analitike u radu iskustva stečena u velikim inostranim kompanijama su jako vredna. Vreme provedeno u Philip Morrisu u tom smislu bilo je dragoceno jer sam stekao iskustvo radeći na različitim tržištima, dok je angažman u Coca Coli za mene bio važan iz perspektive mog povratka u Srbiju i upoznavanja sa situacijom na domaćem tržištu. Ipak, vreme provedeno na čelu Politike je za sada moj najveći profesionalni izazov. Reč je o kompaniji sa komplikovanom unutrašnjom strukturom, sa velikim brojem zainteresovanih strana, i bilo je potrebno dosta čvrstine i odlučnosti odupreti se svim pritiscima. U taj projekat uložio sam najviše energije i znanja jer sam bio svestan društvene odgovornosti koje u tom trenutku imam.

Ipak, što se tiče mojih preduzetničkih inicijativa, korporativna iskustva mogu da budu prepreka. Retko se sreću ljudi koji su uspešni u korporativnom životu, a da kasnije budu uspešni preduzetnici. U velikim korporacijama naviknete da ste deo sistema, sve je uhodano i retko ste oslonjeni sami na sebe. Lakše je korporacijama, kad imate sekretarice, budžet, kvalitetne saradnike, nego kada ste mali na tržištu. Pravi izazovi nastupaju kada izađeš sam „na ulicu“ i u svemu krećeš iz početka…

Preduzetnički gen

Ako se čovek bavi privredom, preduzetništvo je ultimativni, najviši stepen izraza kreativnosti nečijeg privrednog duha. U suštini, reč je o kreiranju nove vrednosti. Svi mi koji smo u privrednom životu trudimo se da očuvamo ili povećamo vrednost privredne delatnosti kojom se bavimo, ali kreiranje nove vrednosti za mene je najveći izazov, a to je kada kreiraš što juče nije postojalo a danas postoji na osnovu tvoje ideje i rada. Firma Komon Sens je nastala iz moje velike želje da radim nešto što volim. Imao sam potrebu da se realizujem u sopstvenim projektima. U poslednjih 7-8 godina sam ostvario veliki broj njih… Ipak, nisam ulazio ni u jedan projekat koji meni lično nije bio uzbudljiv. Kroz Komon Sens imam tu privilegiju da radim stvari koje volim. Kada je tako, nekad imate više nekada manje novca, ali uvek je tu satisfakcija da uživate u svom poslu. Mnogi projekti koje sam pokrenuo su po mom ličnom, moralnom standardu jako vredni. Ne interesuju me stvari koje samo donose novac, važno mi je da imaju društveni kontekst. Takav je projekat Budi svoj čovek, koji ima direktan cilj da pomogne ljudima da započnu sopstveni biznis. Ako sam ja prošao kroz neke muke i stekao neka iskustva, osećam obavezu da ih prenesem drugima. Nagrada koju očekujem je korist koju će ljudi od mojih iskustava ostvariti. Ista stvar je sa Mokrogorskom školom menadžmenta. Projekat Hauzmajstor me je više interesovao sa aspekta korisnika. Želeo sam da pozivom na jedan broj telefona dobijem kvalitetnu, odgovornu uslugu, bilo da je reč o nekoj sitnoj popravci u firmi ili o održavanju stambenog prostora. Moj princip je da stvorim ideju, oformim ekipu u okviru koje identifkujem pojedinca koji bi kasnije vodio projekat i imao interes da se dugoročno bavi. Razvijem biznis kroz prvu fazu, a onda ako to nije moja osnovna delatnost, kao što je slučaj sa Hauzmajstorom, ja se povlačim… Da nema krize i  da smo malo jača privreda, ja bih svake godine imao po jedan novi projekat koji će proizvoditi nekakvu delatnost, biti koristan svojoj sredini, zapošljavati ljude… Kada pogledam svoju preduzetničku inicijativu u poslednjih deset godina, sigurno je da ima stotinu porodica koje su u našoj zemlji pronašle smisao života i opstanka kroz neku od ideja koju sam osmislio i ostvario. To je najveće zadovoljstvo, znatno vrednije od novca. Jako neobičan osećaj…

Savetovanje u doba krize

Situacija za preduzetnike trenutno je gora nego što je bila. Jako je teško! Što je još veći problem, ne postoji svest da privreda Srbije neće opstati ukoliko se ne kreiraju novi poslovi. Nadali smo se da će restrukturiranjem javnog sektora ljudi naći posao negde drugde. Nije naš najveći  problem što imamo pola miliona nezaposlenih, ili pola miliona zaposlenih u javnom sektoru. To su samo indikatori jednog jako lošeg stanja. Suštinski, naveći problem je što se novi poslovi ne kreiraju. Njih neće biti subvencionisanjem stranih ulaganja, to su sporadične mere, sa nebitnim rezultatima. Potrebna nam je masovna preduzetnička inicijativa na individualnom nivou. Porodice i pojedinci moraju na nauče da postanu samoodrživi, kroz angažman u firmama, ili kroz sopstvena porodična preduzeća. Domaće firme se u posledenjih nekoliko godina jako retko javljaju Komon Sensu da bi razvile neki novi poslovni  projekat. Javljaju se tek kada uđu u one „fatalne“ faze poslovanje, kada se krediti nagomilaju, kada su im banke na leđima, što je šteta! Mi nemamo bazu ljudi koji su u privredi, koji su vlasnici, direktori, a da imaju znanja da razvijaju svoj biznis. Mi imamo tu „survivorsku“ logiku koja je nastala devedesetih, kada je osnovni cilj bio kako preživeti. Početkom dvehiljaditih osnovna ideja u poslovanju je bila kako se obogatiti na brzinu. Iz takve mentalne logike i načina razmišljanja ne možete stvoriti dugoročnu vrednost.

Negovanje menadžerskog duha

Razvoj preduzetništva, podizanje korporativnih kapaciteta menadžera je moja misija… Želja mi je da pomognem menadžerima u Srbiji da imaju istu ili, ukoliko je to moguće, uspešniju karijeru nego ja i da se razviju bolje nego ja. To trenutno radim kroz Mokrogorsku školu menadžmenta. Misija Mokrogorske škole je da podiže nivo znanja i kapacitete naših menadžera. Jako nam je važno da je koncept takav da se ne kopiraju sistemi sa Zapada koji nisu primenjivi u našem okruženju. Drugačije se primenjuju zapadni modeli u Kini nego u Francuskoj. Ovde ne važe sva pravila koja važe na Zapadu, zbog toga promovišemo znanja koja su primenjiva u firmama u Srbiji. Mali broj firmi ima sistematizovan razvoj kadrova. Ukoliko nemate kvalitet u kadrovskom smislu, ne možete biti konkurentni. Namerno smo školu smestili na Mokru goru. U Beogradu je ljudima jako teško da se koncentrišu na posao. Mokra gora je divan primer, za čoveka koji je ni iz čega uspeo da napravi nešto. Kada bismo imali više takvih primera u Srbiji, bilo bi nam znatno bolje. Mokra gora nije tako blizu, tako da je to dobra poruka. Morate u životu da se pomučite da biste imali dobar rezultat. To važi i za mene. Pre dve godine sam upisao obrazovni program, koji je prema Financial Timesu među prva tri programa u svetu. Reč je o TRIUM senior executive MBA programu na koji se svake godine prijavi 1.000 kandidata, a oni primaju 60 menadžera iz celog sveta. Organizatori programa su čuvena LSE – London School of Economics and Political Science, HEC iz Pariza koji je zadužen za školovanje u segmentu menadžmenta i njujorški univerzitet NYU – Leonard Stern koji je škola za finansije i na neki način priprema za Wall Street. Program se realizuje na različitim kontinentima i svaka tri meseca menjamo lokaciju. U pitanju su Indija, Kina, Pariz, Njujork i London. Ukoliko uspem, biću prvi Srbin koji je ne samo upisao, već i završio pomenuti program.

Lično

Moje omiljeno mesto u Beogradu je wine bar u Dositejevoj. Tamo sam zaista često, i privatno i poslovno. Više volim crvena, teška vina. Kod  kuće imam jednu lepu kolekciju crvenih vina, na koju sam jako ponosan. Najviše volim domaća vina, ne zato što su kvalitetnija, već iz poštovanja prema trudu koji ulažu naši vinari. Mislim da ljudi koji se bave vinom u našoj zemliji to rade iz velike ljubavi i uz velika ulaganja koja se ne vraćaju tako brzo. Iz razumevanja i empatije prema njima, pijem domaća vina. Što se tiče beogradskih restorana, Supermarket na Dorćolu  je moje omiljeno mesto. U šali kažem da je reč o restoranu koji je moj strateški partner. Tu je naravno i Klub književnika, kao i Madera… Što se muzike tiče, ovog leta mi je omiljen Trio Ved.