U njemu možete pronaći „sve i svašta“, prodavnice i lokale najrazličitijih izgleda i namena, pa je i to jedan od razloga zbog kojih mnogi London zovu centrom sveta. Pa, iako su Englezi poznati kao velike „pivopije“, ne čudi što se baš u Londonu nalazi i najstariji vinski bar na svetu. A već samim svojim izgledom Gordon’s bar nagoveštava da je to tako

 

Kažu da je ulica Fleet, u kojoj su se nekada nalazile redakcije vodećih engleskih dnevnih listova i u kojoj su živeli John Milton, John Dryden, Samuel Johnson izgubila dosta od svog nekadašnjeg šarma. Ne znam kako je izgledala tada, ali danas je to samo još jedna od finansijskih arterija centralnog Londona; sedište brojnih investicionih fondova, privrednih komora i poznatih advokatskih kancelarija. Nastavljajući ne baš preterano zanimljivu šetnju ka stanici Charing Cross skrenuo sam levo do ulice Villers i još jednom se uverio u to da su u pravu oni koji kažu da London uvek može da vas iznenadi. Zapravo, našao sam se ispred vrata Gordon’s bara – najpoznatijeg i najstarijeg vinskog bara na svetu.

Spolja gledajući, ne bi se baš moglo zaključiti da se tu nalazi nešto vredno pažnje.

Prilično stara zgrada, ispostavilo se da potiče s kraja XVII veka, prvobitno je korišćena kao magacin, a od 1890. godine je u vlasništvu Angusa Gordona koji ju je i pretvorio u bar. Taj prvobitni izgled Gordon’s bar je zadržao do danas, u skladu sa već poznatim poštovanjem tradicije koju Englezi brižljivo neguju. Bar je 1975. godine otkupio Luis Gordon, koji nije bio ni u kakvom srodstvu sa prethodnim vlasnikom nego je čudnim slučajem nosio isto prezime, tako da je naziv bara ostao isti. Nakon Luisove smrti 2002. godine bar nastavljaju da vode njegova supruga i najstariji sin.

Osim samog izgleda lokala, koji u svakom kutku odiše autentičnošću, istoriju ovog mesta prati i nekoliko zanimljivih priča. Jedna od njih je da je u prostorijama iznad bara, u periodu od 1889. do 1891. godine, boravio Nobelovac Radjard Kipling, pisac Knjige o džungli, koji je u tom periodu napisao poznato delo Svetlost se ugasila. U želji da zadrže svoje mušterije vlasnici se trude da poštuju njihove želje, a to je – da ne menjaju ništa. Ceo enterijer je vrlo specifičan – zidovi su obloženi drvetom i prekriveni isečcima iz starih novina, fotografijama predaka, starim flašama, a sve je, naravno, s vremenom poprimilo patinu i specifičan šmek.

Drugi deo bara je vinski podrum, bez prozora i dnevnog svetla, sa svećama pobodenim u vinske flaše kao jedinim osvetljenjem. I zaista, kada se nađete ovde, teško je zamisliti interesantnije mesto za čašu dobrog vina.

Na vinskoj listi nalazi se nešto više od sedamdeset etiketa. To svakako i nije neki impozantan broj, ali je ona vrlo pametno raspoređena po kategorijama vina, tako da je lako pronaći nešto po ličnom ukusu. Vino se služi na čašu i bocu, a porto i šeri se služe direktno iz buradi. Vinska lista počinje od vina laganog tela, preko onih srednjeg do punog tela, a prate ih penušava vina i šampanjci, rozei i na kraju desertna vina – porto i šeri. U skladu sa neformalnom atmosferom i izbegavanjem pretenciozne vinske priče, u ponudi je i manji izbor sokova i piva. Ali, zato je izbor hrane prilično bogat i raznovrstan: od domaćeg pasulja, ribe i salata do raznih sireva, maslina i sitnih grickalica.

Za londonske prilike cene su više nego korektne, a s obzirom na to da se vina služe i na čašu, i za ovdašnje uslove odlazak u Gordon’s bar ne bi se mogao podvesti pod neku investiciju. Zato, ukoliko se nađete u Londonu, prošetajte do ulice Villers.