Tri decenije traganja za vinskim savršenstvom

Tri P – poverenje, pažnja, posvećenost ili Tri R – reserve, revolucija, rafiniranost… koju god od ovih ili sličnih kombinacija odabrali, ne bismo pogrešili u opisu tri decenije postojanja vinarije Podrum Radovanović. Iscrtavši putokaz za pravac modernog srpskog vina, ova kuća već trideset godina ljubiteljima vina isporučuje neke od najboljih kreacija srpskog vinarstva, a njen vlasnik Miodrag Mija Radovanović konstantno nas podseća na to da vino sa sobom nosi veliku dozu poetike, te da bi vinarstvo trebalo da bude jedan častan, plemenit i dostojanstven poziv

Razmišljajući kako da započnem ovaj tekst, prisetio sam se pitanja koje sam sebi postavio na proslavi povodom otvaranja novog vinskog podruma vinarije Radovanović, velikog, impresivnog zdanja, u kojem se nalazi jedan od najsavremenijih sistema za proizvodnju vina, smešten na tri nivoa gde vino slobodnim padom, po principu gravitacije, prolazi kroz različite faze proizvodnje, plus u podzemnom nivou velika, moderna barik sala za odležavanje vina. Ogromna investicija iza koje je, logično, stajao i ogroman rad i mnogo glavobolje, podstakli su me na pitanje: „Zašto im je ovo bilo potrebno?“ Dosadašnji podrum bio je više nego reprezentativan, funkcionalan i dovoljnog kapaciteta.

Kroz odgovor na ovo i slična pitanja pokušaću da dam svoje viđenje ove vinarije i čoveka koji iza svega toga stoji, Miodraga Mije Radovanovića, koga mnogi smatraju ikonom srpskog vinarstva.

Zašto novi podrum?

Možda zato da bismo poboljšali imidž, podigli malo medijske prašine, fascinirali kolege, publiku, možda da bismo pokazali svoju veličinu, možda nisu znali šta bi drugo sa viškom novca…

Ne, ništa od ovoga, znam provereno. Ništa od toga nije im bilo potrebno. To je jedna od prvih tzv. privatnih vinarija u Srbiji, godinama proizvode neka od najboljih srpskih vina i nemaju problem sa prodajom istih. Jedan jedini razlog zapravo je bila neutoljiva glad Mije Radovanovića da neprestano istražuje nove vinske horizonte, da traga za nekim samo njemu znanim vinskim savršenstvom, nečim što je on u svojoj glavi verovatno zacrtao pre trideset godina. Uvek može bolje, drugačije, a sa tim tehnološkim čudom možemo da odemo još dalje – verovatno su to bila neka od njegovih razmišljanja. Znam kako i koliko razmišlja o vinu, znam koliko dobro poznaje proces stvaranja vrhunskih vina i znam da je vinski podrum jedino mesto na kojem se oseća komforno. To je razlog zbog kojeg mu je bio potreban novi – da dobije još više prostora i mogućnosti za svoje vinske fantazije.

Na toj proslavi čulo se i džeza i bluza, bilo je vrhunske hrane i vina, ali nije se čula ni videla ni najmanja trunka zavisti, nije bilo ni grama negativne energije, jer je u slučaju ovog čoveka očigledno svima bilo jasno da je jedini razlog za gradnju tog malog vinskog mauzoleja bila želja za još boljim vinima. Ne pamtim da sam na jednom mestu video i osetio toliku količinu poštovanja, a dugo se već krećem ovdašnjom vinskom scenom.

Ko je Mija Radovanović?

Tih, nenametljiv i skroman, ne oseća se lagodno kada ga oslove kao najvećeg srpskog vinara, mada to verovatno i jeste. Uprkos tome što je izabrao ulogu čoveka sa strane i što nikada nije hteo nijednu funkciju u nekoj organizaciji, njegova reč i te kako ima težinu u profesionalnim krugovima. O sebi kao vinaru reći će da on još uvek uči, da pokušava da dobije vrhunsko vino i slično, iako njegov staž u proizvodnji vrhunskih vina broji skoro pet decenija, računajući i vreme koje je proveo radeći kao enolog pre nego što je na dedinom imanju osnovao svoju vinariju. Takođe, o brojnim humanitarnim akcijama koje je organizovao, o saradnji sa raznim ambasadama, poznatim slikarima, piscima i ostalim akterima intelektualnog miljea ne želi baš da priča, jer smatra to neumesnim hvalisanjem. Ako budete imali tu privilegiju da poslušate sa njim njegovu ozbiljnu kolekciju ploča, počev od Arete Franklin pa nadalje, a ondа uz sarmu degustirate i selekciju Chardonnay, recimo berbu 2015, onda ćete razumeti o čemu pričam.

Kakva su Radovanovićeva vina?

Što se tiče samih vina, Cabernet Sauvignon Reserve je prvo domaće crveno vino koje je pokazalo da Srbija ima ozbiljan vinski portencijal. Već je prva berba nagovestila da je reč o jednom moćnom, izuzetno kompleksnom vinu sa velikim potencijalom odležavanja, dok su kasnije berbe uglavnom išle korak dalje ili u najgorem slučaju potvrđivale kvalitet. Zahvaljujući svom orgomnom znanju i iskustvu u kreiranju vina, Mija Radovanović već petnaest godina uspeva da zadrži prepoznatljiv stil ovog vina, ali svake godine dodajući po jednu finu dozu originalnosti, oličene u onim finesama koje nam omogućuju da uživamo u vertikalnim degustacijama. Mnogi je smatraju za najpouzdanije srpsko vino, a na kraju krajeva, da nije bilo te Reserve, pitanje je da li bismo danas imali ovoliko premijum vina. Chardonnay selekcija i Franc Cabernet dokaz su da priča o tome kako su sva srpska vina skupa za kvalitet koji nude nikako ne pije vodu. Teško da vina ovog kvaliteta mogu da budu i za promil jeftinija igde u svetu.

Kada sam jedno vreme bio deo tima, prvo što sam savetovao bilo je da smanjimo rashode tako što ne moramo svima da poklanjamo po tri boce ili karton vina, dovoljna je jedna boca. Ozbiljnijim kupcima i partnerima, u redu, može i više. Poslušao me nevoljno, ali to je trajalao celih sedam dana. Brzo je nastavio sa starom praksom. Takođe, predlagao sam da pomenutа selekcija Chardonnay može da ima malo veću cenu, jer zaslužuje kvalitetom. Cena je u narednih nekoliko godina ostala ista.

Mislim da je ovo bila dovoljna ilustracija Mije Radovanovića i njegove vinarije, a shodno tome i dovoljan razlog da im se oda jedno ogromno priznanje za, u pravom smislu te reči, neizmeran doprinos popularizaciji vina i razvoju srpskog vinarstva. Nadam se da ćemo dugi niz godina imati priliku da uživamo u velikim, i nadasve poštenim delima ove vinarije.