Nikola Mladenović Matalj

Lakoća s kojom je Nikola Mladenović sa svojom vinarijom Matalj stao rame uz rame sa velikanima domaće vinske scene jedan je od fenomena ovdašnjeg tržišta koji nije lako objasniti, i o kojem se još uvek priča. Da li su u pitanju nagrade, poseban terroir, berba, enolog, vinogradar ili možda samo sticaj okolnosti, na kraju krajeva nije ni važno, jer iz berbe u berbu iz vinarije Matalj izlaze velika vina, a publika sve glasnije aplaudira

Matalj je?

Matalj je deo porodice Mladenović koja je poreklom iz Kladova. Moj deda Dimitrije Mladenović Matalj preselio se iz Kladova u Negotin, gde se posvetio profesorskoj karijeri u lokalnoj gimaziji. Reč Matalj je porodični nadimak koji nas prati kroz generacije, a samo poreklo reči je vlaško.

Prvo vino koje je izašlo iz vinarije Matalj bilo je?

Prvo vino je bilo Kremen 2008, iz tada mladog vinograda Kremenjača. U tom trenutku nismo imali ni vinariju, radili smo pod tremom preradu u kacama, pa kako ispadne. Burad su bila isključivo srpska, domaća proizvodnja.

Kojim vinom ste najviše zadovoljni u dosadašnjoj karijeri?

Definitivno je to Kremen Kamen iz 2011. To je vino iz mladog vinograda, koje tek sada pokazuje svoju pravu veličinu. Tanini su postojani i jaki, imate taj napad ’na prvu’, osećaj da vino ima strukturu, ali opet je veoma uglađeno i prijatno u ustima. Ima dugu strukturiranu završnicu, sve ono što cabernet sauvignon treba da bude. Pretpostavljam da to vino može još dugo da traje i da se razvija u flaši.

Vino nekog od domaćih kolega koje Vam se posebno dopada?

Uvek bih izdvojio No1/2 iz 2015. vinarije Ivanović i Deurićev Probus iz 2017. Od belih, tu je Lastarova Tamjanika, Pinot blanc Vinarije Zvonko Bogdan i Sila vinarije Milanović.

Šta po Vama čini stil vina vinarije Matalj?

Mi smo, pre svega, vezani za podneblje iz kojeg dolazimo i stil naših vina treba da odražava osobine naše klime i zemljišta. Ako tako gledamo, onda je stil naših vina izraz naše umerenokontinetalne klime i sedimentnog zemljišta najrazličitijeg tipa. U podrumu se trudimo da podržimo te osobine, a u vezi sa uslovima u datoj sezoni, i da ih prenesemo u vino. Stil naših vina svakako zavisi od sorte grožđa, ali generalno možemo da govorimo o punim karakternim vinima, sa finim izbalansiranim taninima, ne pregrubim, ali sa jako postojanim i prijatnim kiselinama. U belim vinima iz vinograda Terasa primetne su i note mineralnosti. U aromatskom smislu, naša vina se pre svega ogledaju u čistim voćnim aromama, a u toj voćnosti se oseća pristunost kiselina i tanina. Dakle, govorimo o svežim voćnim aromama, a ne prezrelim koje su karakteristika toplijih klimata. Ovakva struktura tanina i kiselina je ono što našim vinima daje mogućnost kvalitetnog starenja.

Omiljena vinska sorta za rad?

Trenutno cabernet sauvignon. Vinograd je star 12 godina i sve više je u balansu. Ono što je naš izazov za budućnost, to je rad na našoj negotinskoj kupaži od tri sorte – prokupca, začinka i četereške (kadarke).

A najteža, najizazovnija?

Najzahtevnija za rad je sauvignon blanc, zbog izrazite bujnosti vinograda, kao i merlot, zbog opasnosti od izmrzavanja.

Najbolje vino koje ste probali u životu bilo je?

Sassicaia iz 2012. godine.

Da možete da birate, vina vinarije Matalj bila bi slična vinima koje svetske vinarije?

Iskreno, ne bih želeo da liče ni na jedno vino ili regiju ili vinariju. Kao što je svaki vinograd poseban za sebe, tako je i svako vino priča za sebe.

Kako komentarišete veliki broj nagrada na različitim ocenivanja za Vaš Kremen Kamen, čak i u vreme kada ste bili mlada vinarija?

Vino Kremen Kamen je potpun i prirodan izraz vinograda Kremen i negotinskog podneblja. Ništa mi tu nismo preduzimali, nikakve  posebne tehnike fermentacije ili odležavanja. Jednostavno se poklopilo da nam se na početku rada dogode dve ili tri izuzetne berbe – 2011, 2012. i 2013.

Koju berbu u istoriji Vaše vinarije smatrate najboljom i zbog čega?

Za nas je to je definitivno 2017. Mi se više bavimo crvenim vinima i ta 2017. je bila izvredna za našu najvažniju sortu cabernet sauvignon. Cela sezona je bila toplija od prosečnih i bez padavina, posebno u avgustu i septembru.

Da li Vas crna tamjanika više očarava ili muči?

Crna tamjanika je sorta koja je praktično bila nestala, kao i bagrina i začinak. Razlog za takvu sudbinu crne tamjanike je pre svega njen ženski cvet koji stvara probleme sa neredovnom rodnošću. Zato sa njom ne može da se planira nikakva proizvodnja. Osim toga, sama sorta je veoma bujna, što dovodi do neravnoteže između vegetativnog rasta i rodnosti. Na kraju, tu je i problem tanke pokožice bobica, što dovodi do brze dehidratacije. Ipak, to je jedna izuzetno prijatna i aromatična sorta, jedinstvena na našim prostorima. Može da se upredi sa, recimo, muscat rouge iz Italije. Zbog spomenute brze dehidratacije, dolazi i do povećanja koncentracije i šećera i kiselina u bobicama, te dobijamo izrazito slatku širu, ali ne i otužnu. Fermentaciju prekidamo naglim hlađenjem, a rezultat je prirodno slatko srpsko crveno vino sa prijatnom svežinom. Naglasio bih da je vino Matalj Crna tamjanika jedino prirodno slatko crveno vino od domaće sorte u Srbiji.

A bagrina?

Bagrina je druga sorta sa kojom smo počeli da se vraćamo autohtonim sortama Negotinske Krajine. Za bagrinu može da se kaže da je sorta koja je prošla gore od crne tamajnike i da smo bukvalno bili na ivici da je izgubimo kao sortu. Mi smo uspeli da izvučemo plemke i da napravimo kaleme iz poslednjih aktivnih vinograda u Rumuniji i Srbiji. Njeni problemi su takođe ženski cvet i bujnost, kao i veoma kasna epoha sazrevanja, ali njen potencijal da da vrunsko suvo vino je izuzetan. Vino od bagrine je u ustima izuzetno mekano, sa mnogo slasne viskoznosti na sredini jezika i veoma zanimljivom strukturom koja donosi malo finih fenola, doprinoseći osećaju mineralnosti na jeziku.

Najveće vrline srpskog vinarstva su?

Dosta je novih vinarija fokusiranih na kvalitet, a ne na kvantitet, koje se oslanjaju na iskustva razvijenih vinarskih zemalja. Ovo je veoma bitno, kako ne bismo odlutali putem masovne proizvodnje i jeftinih vina. Bolje je imati sve više malih proizvođača koji prave vrhunska vina i prodaju ga po višoj ceni nego jedan kombinat koji svima diktira uslove u poslovanju. Velika je raznolikost podneblja od Subotice do Negotina, što kao posledicu ima raznolikost i atraktivnost vina, kao i veoma dobar potencijal u domaćim sortama prokupcu, tamajnici, bagrini, smedervki, začinku itd. Istakao bih i tradiciju koja postoji vekovima a koja bi mogla da odigra važnu ulogu u privlačenju stranih kupaca, pod uslovom da se predstavi na odgovarajući način.

Najveće mane srpskog vinarstva su?

Najveći problem srpskog vinarstva je zapuštanje vinograda tokom devedesetih godina. Prosto je neverovatno kako smo tada izgubili velike površine pod vinogradima, a koje su stvarane decenijama. Sada je veoma teško, dugotrajno je i skupo podizati nove zasade. Drugim problem je nedostatak znanja, kako u radu sa lokalnim tako i sa internacionalnim sortama. Opet, kada znate koji su vam nedostaci, možete i da ih rešavate. Treći problem je što smo potpuno nepoznati na stranim tržištima. Međutim, to može da bude i prednost, jer ne postoje nikakve predrasude u vezi sa našim vinima.

Koliki su potencijali srpskih autohtonih sorti za proizvodnju velikih vina?

Za dobra vina svakako. Za velika, ne znam. Šta je veliko vino, uostalom? Po meni je i jedinstveno vino od bagrine ili začinka, sorti koje smo skoro izgubili, takođe veliko vino. Veliko u smislu uloženog truda i potencijala na tržištu.

U kom pravcu vidite da se razvija stil srpskih vina u narednih 5 -10 godina?

U prepoznavanju svog vinograda i dobijanju najboljeg iz njega. Naš stil diktira podneblje, ali i aktuelna potražnja. Treba uskladiti te dve stvari. Uopšteno mislim da će se u segmentu belih vina tražiti aromatična lagana vina u srednjem cenovnom rangu. Što se tiče crvenih, ide se ka umereno punim vinima koja ne opterećuju, ali koja nisu banalna. Takođe, mislim da će potražnja za domaćim sortama da raste, pod uslovom da su vina dovoljno dobra.

Kako vidite vinariju i vina Matalj vinarije u narednih 5 -10 godina?

Mi ćemo se truditi da ostanemo dobro pozicionirani na tržištu Srbije, ali i da povećamo izvoz. Posebnu pažnju pridajemo razvoju dva nova vina – bagrine kao belog i negotinske crne kupaže: prokupac, kadarka i začinak. Takođe, planiramo da, kao i do sada, insitiramo na kvalitetu i balansu. Kako balans ne može da se postigne bez neke vrste održivog razvoja, planiramo da naše zasade postepeno uvodimo u organsku proizvođačku praksu.

Da li biste svoj pristup vinarstvu opisali kao tradicionalistički ili modernistički?

Definitno je to spoj ta dva pristupa. Tradicija u vinogradarstvu ima nemerljiv značaj, zbog dugovečnosti same vinove loze, te stoga i neophodnosti da se na novu generaciju prenese znanje iz stare. S druge strane, nije moguće, niti bi to bila dobra stvar, da pravimo vina i uzgajamo lozu kao pre stotinu godina. Opet, ako govorimo recimo o inovacijama koje mi pokušavamo da sprovedemo kroz oživljavanje starih sorti, začinak, bagirna… one nisu moguće bez oslanjanja na tradiciju, tako da je reč o spoju i neophodnosti i jednog i drugog.

Da li je i koliko je teško pomiriti lični stil i ukus za vina sa stilom i preferencijama enologa? Kako balansirate između te dve stvari?

Mi se trudimo da držimo koliko je moguće u balansu sve odnose u vinariji. Svakako da je jedna od važnijih relacija vinogradar-enolog-vlasnik. Dobro u celoj priči je da se naše ideje i mišljenja po pitanju stilova vina poklapaju. Mladen Dragojlović je naš enolog već devet godina i mi već fukcionišemo kao jedan ozbiljan tim. S druge strane, zbog razlike u mišljenjima može da se desi da se pokrene neka rasprava, ali ona može veoma dobro da posluži nekom daljem razvoju i zato mislim da je dobro da postoje kontrolisani sukobi.