Dražen Đurđić, vinarija Đurđić

Lokalni izraz vinske ekstravagancije

Zanimljiv sortiment, u kojem većinu čine lokalne sorte uz njihov zaštitni znak cabernet franc, čini vinariju Đurđić iz Sremskih Karlovaca jednom od onih koje imaju neki neobičan miris. Lagano se šireći po obroncima Fruške gore, danas je to, posle dvadeset dve godine, ne baš zanemarljiva vinogradarska flota. Sa Draženom Đurđićem, vlasnikom vinarije Đurđić, prošli smo kroz malu genezu ove neobične vinske družine, koja je alternativnim i vrlo originalnim, modernim dizajnom etiketa samo potcrtala svoj autentičan potpis.

WS: Prvo vino koje je izašlo iz vinarije Đurđić bilo je?

Sauvignon blanc berba 2005. To je zapravo tehnički prvo proizvedeno vino koje se pojavilo na tržištu, ali dve godine ranije proizveli smo bela vina koja nisu izlazila na tržište. U tom periodu, u Srbiji je operativno u privatnim vinarijama radila tek nekolicina tehnologa, ponuda opreme za vinarstvo je bila vrlo skromna, ali možda najvažnija karakteristika tog perioda jeste mali broj porodičnih vinarija.

WS: Vino kojim ste najviše zadovoljni u dosadašnjoj karijeri?

Naravno, naša lična karta Cabernet franc, koji iz godine u godinu dostiže višu lestvicu. U prethodne dvadeset dve godine, koliko postoji naša vinarija, izbacili smo neka fantastična, pojedinačno i bolja vina, na primer, Sauvignon blanc iz berbe 2015, bilo je to neverovatno vino, ili Merlot iz 2009. godine, ali Caberbet franc je besumnje naše najbolje vino jer, ne samo da ima standard kvaliteta, nego je vino sa kojim iz godine u godinu postižemo sve bolje rezultate i osvajamo sve značajnija priznanja. Naše strateško opredeljenje jeste primena novih tehnologija i novih tehnika rada, pa spram toga se vide i sve bolji rezultati.

WS: Šta po Vama čini stil vina vinarije Đurđić?

Eklektički izražaj teroara (mikrolokaliteta, mikroklimata, zemljišta i drugih prirodnih faktora), zatim ličnosti glavnog tehnologa i svih zaposlenih, od vinograda do prodate boce, kao i vizuelnog utiska i na kraju, verovatno i mene kao nekog koji je prvi među jednakima. Tehnički, to su vina tehnološki ispravna, neke od etiketa imaju autohtoni karakter, a neke komercijalno lice, ali osnovna karakteristika svih naših vina je čista sortnost.

WS: Koja sorta vam zadaje najviše glavobolje?

Traminac i probus. Traminac zbog svoje zahtevnosti u vinogradu, to je sorta koja traži mnogo pažnje tokom celog perioda razvoja bobice i perioda fenolnog zrenja, a posebno u poslednjoj fazi pre berbe, jer mala odstupanja od idealnog trenutka berbe ostavljaju velike posledice na konačno vino. Probus, jer se radi o sorti vrlo osetljivoj na bolesti, tanke pokožice i velike bujnosti, i zato zahteva veliku pažnju i mnogo truda.

WS: A sa kojom se najlakše nosite?

Sa cabernet francom. Poslednja pedološka istraživanja ove sorte govore da je nastala u Panonskom basenu i tu zapravo leži i odgovor na pitanje zbog čega je za nas najlakša, jer se nalazi „kod kuće“. Vrlo je otporna na bolesti, prozračna je, srednje i manje bujna, ranog fenolnog zrenja što pogoduje klimatu Fruške gore, posebno podunavskoj severnoj strani i, na kraju, zahvaljujući visokim alkoholima i kiselinama daje vina koja imaju sposobnost dugog odležavanja. Usudio bih se reći da su Fruška gora i drugi panonski regioni u Mađarskoj i Sloveniji mnogo pogodniji od regiona koji smatramo tradicionalnim za ovu sortu.

WS: Koja berba dosada je bila najbolja za vinariju Đurđić?

Svaka nova berba za nas je najbolja, jer konstantno učimo i usvajamo nova saznanja. Kao odgovor na takva pitanja ljubitelji vina očekuju konkretne berbe, po mogućstvu starije, to je valjda zabeleženo negde u našim očekivanjima. Na kraju krajeva, čovek živi od uverenja (vera) i očekivanja (nada), a tu je iz ljubavi prema vinu (ljubav). U tom smislu pamte se berbe 2007, posebno 2012, zatim 2015, ali i 2019.

WS: Koliko su vam važne autohtone sorte?

Izuzetno su važne za budućnost naše vinarije, ali i regiona. Mi smo još pre desetak godina razumeli značaj autohtonih sorti kao temelja nastupa, posebno na inostranim tržištima. S tim u vezi, vinarija Đurđić je u proteklih pet godina plasirala tri nove etikete, od kojih su sve tri autohtone: Neoplanta, Grašac beli i Probus, a pre svih Bermet˗Crni vitez, sa kojim radimo još od osnivanja vinarije i vrlo dobro znamo njegov značaj u trgovini sa inostranstvom. Recimo, sve naše etikete na tržištu Kine prodaju se u rasponu od 20 do 30 dolara za bocu, a Probus 250 dolara za bocu i najbolje se prodaje. Odgovor za ovo leži u prethodnom pasusu, kada sam govorio o veri, nadi i ljubavi. Žargonski, danas za to kažemo da „ima svoju priču“…

WS: Osim sa cabernet francom, i sa neoplantom ste prilično daleko dogurali.

Neoplanta je slučajno završila kod nas u podrumu, kada smo pre pet godina od našeg Instituta otkupili manju količinu grožđa i dobili iznenađujuće sveže letnje vino sa kompleksnom, a ipak balansiranom aromatikom, srednjevisokih kiselina i niskim alkoholom, što su bili naši parametri za dobro letnje vino. To je važno zato što smo sa neoplatnom dobili sve ono što traminac, kojim se bavimo od osnivanja vinarije, nije imao ili sa čim je imao problem. To je ujedno i odgovor zašto je Institut radio na ovoj sorti, jer je ukrštajući traminac i smederevku, želeo da otkloni sve njihove mane. Zamornost aroma kod traminca, ako se kasni sa berbom pa makar i samo jedan dan, zna biti nepremostiva.

WS: Koje su najvažnije karakteristike pozicije na kojoj se vaši vinogradi nalaze i kako se one ogledaju u vinima Đurđić?

Severoistočna strana, do 10% nagiba, 150˗200 metara nadmorske visine, direktan pogled na Dunav, karpatski vetrovi, sporo sazrevanje, sve su to karakteristike koje govore o izuzetno dobroj mikrolokaciji. Nije slučajno da je pre stotinak godina naš Intitut za vinogradarstvo u Sremskim Kalrovcima, baš ovu lokaciju i baš danas naše parcele odabrao za uzgajanje nekih od svojih najznačajnih klonova. I Zaharije Orfelin upravo te lokacije uz još nekoliko na celoj Fruškoj gori navodi kao najbolje za vinovu lozu. Ipak, potrebno je još mnogo vremena da bi naše generacije utvrdile tačne efekte i uticaj mikrolokacije. Na kraju, naš teroar nesumnjivo ima ogroman, ali ne i presudan značaj za vina.

WS: Napravili ste lepu degustacionu salu, a Sremski Karlovci i Fruška gora imaju veliki turistički potencijal. Koliko je za vas kao vinariju važan vinski turizam i kako vidite njegov razvoj u budućnosti?

Neki kažu „najvažnija sporedna stvar na svetu je fudbal“. Mada se ne slažem s tim, iskoristiću ovаj izraz da kažem da je najvažnija sporedna stvar za vinara, vinski turizam. Važnost vinskog turizma vidi se na celoj Fruškoj gori, a posebno u Sremskim Karlovcima, gde godišnje prođe preko 300.000 turista. Ali, to nije poklon nego obaveza, posebno za nas karlovačke vinare, jer moramo još mnogo da radimo, učimo i napredujemo da bi naša ponuda bila bar zadovoljavajuća. Moramo još više da ulažemo u kvalitet naših vina, koja će biti i jesu osnov za vinski turizam. Nije dovoljno napraviti ili očistiti dedin podrum (neki čak nisu ni očišćeni, pod parolom „paučina je dobra“) i primati turiste na drvenim klupama sa niskim nivoom servisa uz prosečna vina. To sad nekako još ide, ali ako pod hitno ne preduzmemo određene aktivnosti, vrlo brzo će neki drugi regioni preuzeti primat. Zato je važno da svi naši vinari shvate da je autentičnost osnova za privlačenje vinskih turista, a kvalitet usluge, ljubaznost, čistoća, servis i naravno odlična vina, osnov da ih zadržite na nekoliko sati i prodate svoja vina na kućnom pragu. Naša strategija je da taj vid prodaje ne sme da ugrozi funkcionisanje vinarije i zato nemamo restoran a la cart. Imamo ograničeno vreme za pružanje te vrste usluge, ali procentualno ne prelazimo 20%, maksimalno 30% svoje prodaje kroz vinski turizam, jer smatramo da je „držanje jaja u jednoj korpi rizično“. Vidljivost i zastupljenost u restoranima Beograda, Novog Sada, regiona (CG i BiH) za nas je vrlo važno i tome ostavljamo od 30 do 40% svoje proizvodnje, a 40˗50% izvozu u druge zemlje, pre svega u Kinu, ali i u SAD i Skandinaviju.

WS: Odmah po pojavljivanju na tržištu vaša vina privukla su pažnju publike već samim dizajnom etiketa, koji je i dalje prilično inovativan i originalan za ovdašnje uslove. Koliko je generalno dizajn važan za vina i da li planirate neke inovacije?

Od početka smo prepoznatljivi po hrabrom i alternativnom dizajnu, a o tome svedoče brojne nagrade za dizajn etiketa. Poslednjih osam godina radimo sa jednim od naših najistaknutijih studija Piter Gregson i Jovanom Trkuljom, koji su kroz dizajn naše etikete uveli novi trend na srpskoj vinskoj sceni, ali i šire. Očigledno smo imali pozitivan uticaj na druge, jer se kasnije pojavilo nekoliko naših značajnih vinarija sa sličnim stilom dizajna, sa velikim, svedenim minimalističkim etiketama. Drago mi je zbog toga, ali ja na to ne gledam kao na lični uspeh, već pre svega kao uspeh svih nas – dizajnera koji su hrabro izašli sa potpuno novim rešenjima, nas koji smo ih još hrabrije prihvatili i plasirali na tržište i publike koja je potpuno otvoreno to primila. Komentari su sve samo ne ravnodušni. Mislim da smo postigli cilj… Spremamo i neke inovacije, posebno za inostrano tržište, pre svega za Kinu.

WS: Najveće vrline srpskog vinarstva su?

Raznolikost regiona, lokalne, autohtone i novostvorene sorte, odlični vinari koji su spremni da rade, uče i usavršavaju se i, možda najvažnije od svega mladost, odnosno neopterećenost velikom tradicijom. To nam daje prednost u usvajanju novih tehnologija i otvorenost za napredak.

WS: A najveće mane?

Za sada još uvek kvantitet, odnosno mali broj vinara, trenutno nas je oko 500. Mislim da taj broj treba da bude bar udvostučen, jer je kvantitet preduslov za kvalitet. Dakle, sad imamo 500 vinara, od čega 50 odličnih. Kad budemo imali hiljadu vinara, imaćemo 200 odličnih, jer kvalitet progresivno raste. Ima, naravno, još mnogo nedostataka, ali za to je potrebna podrobnija analiza.

WS: Kako vidite njegovu budućnost u narednih pet do deset godina?

Ukoliko država nastavi da podstiče ovu, inače najtežu granu poljoprivrede, sa izuzetno niskim koeficijentom obrta kapitala, verujem da ćemo otkloniti bar jedan gorenavedeni nedostatak, a to je broj vinara. Mislim da ćemo time uraditi mnogo!

WS: Kako vidite vinariju Đurđić i njena vina u narednih pet do deset godina?

Naše strateško opredeljenje je kontinuirani ali lagani rast i u smislu kapaciteta i kvaliteta. Ove godine započinjemo izgradnju novog podruma, koji će nam dati mogućnost povećanja kapaciteta za čak 200%, koje ćemo popunjavati u narednih četiri do pet godina. Taj umereni i kontrolisani rast će nam omogućiti da kontrolisano jačamo i kvalitet naših vina. U proteklih nekoliko godina povećali smo svoje zasade za 150% i sada imamo 11.5 ha vinograda, a u narednih nekoliko godina podići ćemo još tri-četiri hektara vinograda za koje već imamo obezbeđene parcele. Takođe, strateško opredeljenje naše vinarije jeste da otkupljujemo oko 30% ukupne godišnje proizvodnje, što je dovoljno da kupljeno grožđe možemo da kontrolišemo a da ne narušimo osnovni koncept naših vina. Grožđe otkupljujemo isključivo iz našeg mikroregiona od vinogradara sa kojima imamo dugogodišnju saradnju. Na kraju krajeva, pa nismo mi najbolji vinogradari na svetu, i naše komšije znaju da rade taj posao i ne tako retko budu uspešniji od nas, pa zašto to ne iskorisiti?

WS: Vino nekog od Vaših domaćih kolega koje Vam se posebno dopada?

Naši vinari imaju odlična vina i mnoga mi se dopadaju. Teško je izbor svesti na dve-tri etikete, ali u ovom trenutku izdvajam Rodoslov moje omiljene vinarije Aleksandrović, Sauvignon blanc vinarije Matijašević, Jagodu Koste Botunjca. Moram da pomenem i Matalja, Erdevik, Jeremića…

WS: Najbolje vino koje ste probali u životu bilo je?

To je izuzetno teško pitanje, jer na naš sud najviše zapravo utiču predrasude, poput cene, popularnosti vinarije i ostalo. Romanee Conti 2011 i Corton Charlemagne Grand Cru 2013 su zaista velika vina, ali ih pamtim uglavnom zbog toga što imaju svetsku slavu i što su izuzetno skupa. S druge strane, odlično se sećam lepih ručkova i večera, kada sam uživao u nekim od prethodno pomenutih domaćih vina, koja imaju pristojnu cenu i nisu tako poznata, ali smo ih konzumirali u dobrom društvu.