Vinske priče

Kraj vladavine „zlatnog nosa“?

Krajem prošle godine svet je bio u iščekivanju „sudnjeg dana“ po majanskom proročanstvu, ali ga srećom nije dočekao. Istovremeno, međunarodna vinska scena mogla bi da prognozira sopstveni scenario sudnjeg dana, zahvaljujući Robertu Parkeru. Naime, ovoga puta „visoki sveštenik“ svih vinskih komentara nije pravio naslove sa novim vinom od 100 poena, već sa kratkim saopštenjem u kojem je objavio da Lisi Perotti predaje mesto glavnog urednika svog Wine Advocate-a (WA) i da prodaje znatan deo svoje firme azijskim investitorima. Iako je istakao da u isto vreme on ostaje predsedavajući i autor WA, u štampi i na blogovima sve više se priča o „kraju ere Parkera“

 

Intenzivne debate na ovu temu prvenstveno pokazuju jednu stvar: Robert  Parker i dalje polarizuje. Njegove pristalice ističu da je on kroz svoj 100-bodovni sistem, njegov jednostavan jezik i finansijsku nezavisnost značajno doprineo transparentnosti i demokratizaciji vinske kritike. Francuski predsednik Žak Širak dodelio mu je čak i Legiju časti. Drugi, poput reditelja Džonatana Nositera ga kritikuju, kao velikog ekvilajzera ukusa i megainflatora za naduvavanje/podizanje vinskih cena. Njegov uticaj na tržištu vinskih investicija visoko je podigao cenu najboljih vina na svetu, a njegove preferencije prema gustim, robusnim vinima sa dosta alkohola favorizuju jedinstveni „bodibilder“ stil vina. Osim toga, kritički glasovi se odnose na navodne „ogrebotine u laku“ nezavisnosti Parkera i to kroz javne rasprave i špekulacije o njegovim plaćenim degustacijama sada već bivšeg stručnjaka za Španiju Džeja Milera. I njegova najava da ubuduće u WA dozvoli reklamiranje – čak iako samo izvan industrije vina pravi sumnju, jer bi to bilo radikalno odstupanje od jednog od njegovih osnovnih načela: potpuna nezavisnost od spoljne finansijske podrške.

Kako se sada predstavlja globalni brend jednog šezdesetpetogodišnjeg advokata iz Monktona u Merilendu, koji je jednom počeo da pije vino jer mu je koka-kola bila preskupa u nekom francuskom bistrou? Da opišemo to jezikom vina: zenit je zaista prekoračen, ali kandidat je i dalje u igri. U prelepom, bučnom i raznovrsnom svetu vina u 21. veku, vazduh je čak i za Roberta Parkera postao nesumnjivo tanji. Sa novim proizvođačima, tržištima i ciljnim grupama, vinski univerzum je mnogo složeniji nego 1978. pri osnivanju WA, kada su klasici poput vina Vega Sicilia u Sjedinjenim Državama praktično bili nepoznati. Čak je i ceo Novi svet u bivšem izdanju Hjua Džonsona World Atlas of Wine bio opisan na svega dvanaest stranica. U međuvremenu je čak i za, do tada neprikosnovenog, vinskog gurua postalo nemoguće da u svim oblastima daje vodeći ton. Parker se zato uglavnom povukao u poslednjih nekoliko godina iz nekih oblasti – posebno iz Burgundije (nakon sudskog spora sa kućom Faiveley) i rad na degustacijama preneo je svom timu. Sve ovo dovelo je najpre do razvodnjavanja brenda Parker, a samim tim i do stvaranja veće konkurencije na ovom terenu. Tako je danas, na primer, burghound.com presudniji za cene burgundskih vina od Parkerovih poena.

Takođe, Parker je u doba brzog razvoja i sveprisutnosti interneta i društvenih medija, što je za posledicu imalo demokratizaciju vinske kritike, izgubio svoj monopol kojim je svojevremeno postavio temelje za uspeh: da se obrati na svoj jednostavan način potrošačima, i vino, u smislu lako razumljivih kategorija, opiše  kao „dobro“ ili „loše“ –  slično rejtingu za toster, veš-mašine ili paste za zube. Za ocenjivanje vina koristio je sistem bodovanja zasnovan na američkim školskim ocenama, što je omogućavalo vrlo lako razumevanje vrednosti vina – bez potrebe bavljenja istorijskim i kulturnim kontekstom. „91 Parkerov poen za samo 10 dolara – prava stvar!“  Ujedno, ovakav jednostavan i direktan način prenošenja poruke o vrednosti nekog vina krajnjim potrošačima predstavljao je horor za tradicionalni vinski establišment. Međutim, bio je uzbudljiv i lako razumljiv za nove generacije koje su u potrazi za ultimativnim lifestyle proizvodom. I na kraju, Parker je dao šansu mnogim ambicioznim pridošlicama, poput vinarije Valandraud, kao i svim drugim „garažnim vinarijama“. Možemo slobodno reći da one svoj uspon duguju prvenstveno obilno datim Parkerovim poenima.

Danas je ovaj revolucionar, koji je jednom počeo da plaši elitni i samopouzdani vinski establišment, na neki način i sam postao establišment. Tako su mnogi novi lideri počeli da ga osporavaju, kao recimo ljudi sa američkog sajta Web 2.0, pa guru Gary Vaynerchuk, ili na kraju sami samopouzdani potrošači koji na sajtovima kao što je CellarTracker već pišu svoje kritike. Ostaje i nepobitna činjenica da Parker nije, uprkos prisustvu na internetu preko svog portala erobertparker.com, uspeo da iskoristi potencijal novih tehnologija.

S druge strane stoji činjenica da, iako drugi mogu pisati bolje, degustirati specifičnije i bolje se uklapati u opšti duh modernog doba, Robert Parker je i dalje čovek sa „zlatnim nosem“. I to u bukvalnom smislu, jer je njegov ukus u protekle tri decenije formirao valutu, kada se radi o ocenjivanju finih vina. On i dalje ostaje jedini vinski kritičar čija presuda utiče na tržišta od Londona do Hongkonga, a to važi i za vrh Bordoa, Kaliforniju i regiju Rone. Blue Chip Investment vina, odnosno tradicionalno jezgro finog vinskog tržišta koje je oplemenjeno sa 96 do 100 Parker poena, dobra su za natprosečni rast investicija – i to do trostrukih cifara. A takođe u oblasti 91+ poena Parker još uvek pomera „future“ tržišta. Kada je u WA objavljeno, na primer, mišljenje o odličnoj berbi 2009. u Bordou, skočila je tržišna vrednost najboljih 30 vina preko noći i to na više od 100 miliona američkih dolara. Prema proračunima Lewina, najjači faktor uticaja na cenu vina u Bordou je ocena dobijena u prethodnoj godini, što je zaista impresivno i potvrđuje koliki uticaj WA ima izvan svojih 50.000 pretplatnika.

Zato nije ni čudo što su vlasnici nekih šatoa, poput Didijea Cuveliera, između ostalog nastavili da se i dalje oslanjaju na Parkerovo „visoko bodovanje“.„On je i dalje veoma važan za nas u smislu marketinga naših vina“, rekao mi je na nedavnoj degustaciji vina njegove vinarije Léoville-Poyferré u štutgartskom restoranu Olivo. Ali upravo ova degustacija je pokazala da je svaka procena, pa i ona koju daje Robert Parker, samo slika trenutnog stanja jednog vina. Tako, recimo, vino iz 2003. koje je Parker ocenio sa najviših 98 poena, stoji iza onih iz klasifikovanih berbi 2000. i 2005. Te večeri ubedljivo je vodio Léoville 1996, prošavši daleko bolje nego Léoville 2003.

Parkerove ocene i dalje obećavaju visoke prinose, naročito u svetlu novih tržišta Azije. Tamo ovaj vinski guru trenutno nalazi nove i verne sledbenike: kupce koji traže status bez mnogo znanja o vinu, ali sa dosta novca na računu. Nije onda ni čudo da su azijski investitori ušli kod Parkera, pa će tako WA još više ojačati uticaj, naročito u Kini. Sigurno će se i ovi kupci jednog dana „osloboditi“ američke dominacije u smislu ukusa vina. Ali do tada, čovek sa „zlatnim nosem“ ostaće referentna valuta u ključnim segmentima vinskog sveta.

 

Broj:
Piše:
This entry was posted in Vinske priče and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Ispisivanje vinske tradicije
U poseti - Vinarija Aleksandrović
Il Poggione

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  • Vinarija Lastar
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS