Kada su hrana i vino u pitanju, moj moto je da uvek ostavljam otvorena vrata za nepredvidljiva scenarija, što sam uradio i ovoga puta, ulazeći u kulinarsko-vinsku avanturu popularnog beogradskog restorana Mozzarella Osteria. Ispostavilo se da sam bio u pravu kada sam odlučio da se „prošetam“ kroz zavodljivi lavirint italijanske eno-gastro mape

Kada ulazim u restoran prvi put obično mi neki upečatljiv detalj ostane u sećanju, bilo da su to velika drvena vrata sa raznim izrezbarenim ukrasima ili zanimljiv luster… Ovoga puta je to bio veliki kolut parmezana koji je prošao pored mene jurivši ka gostima i dok sam ga ispraćao pogledom pomislih da sam se već odlučio za jedno jelo. Međutim, ideja da pojedem predjelo i glavno jelo je pala u vodu kada sam otvorio jelovnik, podeljen po italijanskim regijama, od Lombardije na severu, preko Umbrije u sredini pa do Sicilije na samom jugu. Svega je tu bilo, po nekoliko jela karakterističnih za svaku regiju, što je dodatno otežavalo izbor, ali ambijent dekorisan mnoštvom zelenila i svežim cvećem pomogao mi je da se malo relaksiram, gledajući otvorenu kuhinju koja me pozivala da se prepustim čarima Italije, da malo i ja zaobiđem svoju rutinu. Pa dobro, zašto dva kad može tri jela?

Stvari su počele da dolaze na svoje mesto kad se pojavio Dejan Stanković, šef kuhinje restorana Mozzarella Osteria i jedan od simbola aktuelne beogradske kulinarske scene, koji je odmah predložio Burrata formaggio nel giardino kako bi me polako uveo u celu priču. Septembarsko sunce i burata, poznatija kao grande dame među mozzarellama, koja se polako topila preko sveže salate, sve to zaokruženo laganim proseccom Fantinel Extra Dry, primamljivih cvetnih aroma i lagane strukture, kreirali su atmosferu koja kao da me je teleportovala u neki skriveni hedonistički kutak u srcu Italije.

Već pri kraju predjela počela je da se vraća slika onog koluta parmezana, tako da odluka nije bila teška i pala je na taljatele Amadeo, domaće proizvodnje. U Mozzarelli su jako ponosni na činjenicu da se pavlaka ne koristi za kuvanje, jer žele da izvuku maksimum iz svakog sastojka, što je davalo novu dimenziju spektaklu koji se dešavao ispred mene − vrele taljatele izručene su u kotur parmezana, u kojem su se lagano mešale kako bi rastopile parmezan, a koji ih je potom obukao tankim slojem magije. Posle „kupanja“  prebacuju se u pripremljeno sotirano povrće na maslinovom ulju sa pršutom, a potom začine svežim bosiljkom čiji je miris bio svuda u vazduhu i sušenim paradajzom. Jednom rečju, savršenstvo! Kako bi chef Dejan Stanković rekao: „Energija oslobođena prilikom spremanja hrane daje najlepši ukus jelu, to je začin koji nema formu, a provocira leptiriće u stomaku“. Želeo sam vino koje bi adekvatno pratilo moju pastu i da mi istovremeno ostavi dovoljno prostora za veliko finale, tako da je odluka pala na lagano i senzualno rose vino Alie Frescobaldi iz Toscane, jasnih i uravnoteženih kiselina, sa mnoštvom nežnih mirisa i ukusa Mediterana.

Meso, nezaobilazna gastronomska avantura svakog Italijana, bilo je logičan sled na ovom putovanju. Juneći ramstek Gran Riserva, prethodno odležao u pacu od senfa i majčine dušice a zatim pripreman su vid tehnikom, da bi se finiširao na roštilju, već je samim opisom nagoveštavao veliku kompleksnost i punoću ukusa. Rastopljeni listići parmezana po rasmteku i karamelizovni čeri paradajz su, osim vizuelenog užitka, digli igru na dodatni nivo, ako je to uopšte i bilo moguće. Pronaći pravo vino koje može ne samo da isprati već i da dopuni slojevite ukuse mesa, bio je pravi izazov. Rešio sam da ostanem u Toskani i odigram na sigurno sa Chianti Classicom, vinarije Castello di Fonterutoli, a koji se savršeno dopunjavao sa jelom na svim nivoima. Dvanaest meseci odležavanja u barik burićima dali su mu snagu i punoću da može elegantno da isprati suštinu mesa, dok je krompir iz pećnice poslužen preko povrća dao završni ton ovoj ozbiljnoj, uzbudljivoj gastro priči.

Počelo je kao ideja o laganom ručku, ali se ova poseta pretvorila u ozbiljnu višesatnu gozbu na klasičan italijanski način. Kako su ukusi polako ostajali za nama, a mesta za desert definitvno nije bilo s obzirom na senzacije na nepcima koje su nekako i dalje bile tu, odlučio sam da ostanem Italijan do kraja i da popijem espreso ristretto uz svoju ručno motanu cigaru sa Kube. Logičan izbor bila je cigara srednjeg ka laganom telu, a one brenda H. Upmann su upravo po tome i poznate. Prepoznatljivih aroma kože i kedrovog drveta kao nosioca ukusa, oplemenjenog suptilnom notom vanile na završnici, bila je savršeni pratilac za moju kafu zaokruženog ukusa bez naglašenih kiselina. Uživanje u premium kubanskoj cigari i odličnoj kafi uz zalazak sunca − bilo je to veliko finale ovog fantastičnog hedonističkog putovanja kroz Italiju.