Vinske priče

Ivano Reali

Američko – toskanska vinska veza

Čuvena vinarija Castello di Gabbiano, koja se nalazi u srcu Chianti Classico regije u Toskani, već nekoliko godina zaredom lider je u prodaji vina u SAD, jednom od najvećih tržišta na svetu. Verovatno najzaslužniji za to jeste Ivano Reali, generalni direktor ove kuće.

Razgovor je započeo rečima da se raduje nastupu na srpsko tržište, jer su Srbi temperamenti poput Italijana. Kaže da je to više nego dobar pokazatelj da ćemo voleti etikete Castello di Gabbiano.

„Mnogo sam slušao o Beogradu i uglavnom sam ga ovako i zamišljao“, priča Ivano. Jedino što me je iznenadilo je to što daleko više pratite svetske trendove nego što se misli na Zapadu. Srbija se brzo menja, čak i mnogo brže od Italije… Već sad mogu da ocenim da će ovde najbolje ići prodaja etikete regular chianti, ali da ćete brzo preći na chianti classico, riservu, pa i najskuplje vino koje imamo u ponudi – Super Tuscan (bellezza i alleanza)“, kaže Ivano Reali.

WS: Ne čini li Vam se da su to previše optimistične prognoze s obzirom na ekonomsku krizu?

Ekonomska kriza je uticala na to da ljudi možda ređe piju vino u restoranima, ali svakako nije sprečila istinske hedoniste da se u potpunosti odreknu ovog užitka. Znate, kada porastu cene i smanji se platežna moć, ljudi ne prestanu da jedu i piju, već samo promene navike. Istina je da su se tokom prošle godine slabije prodavale naše najskuplje etikete, ali je istovremeno porasla prodaja onih jeftinijih te i nismo osetili posledice ekonomske krize. Izuzetak je možda američko tržište. Amerikanci, koji su nekada u proseku na flašu vina trošili i do 30 dolara, prethodne godine su davali najviše do 20 dolara. Međutim, u poslednja dva-tri meseca polako su počeli da se vraćaju starim dobrim navikama.

WS: Očigledno Vam ne manjka entuzijazma.

Prezadovoljan sam svojim poslom tako uvek imam motiv da radim još više i bolje.

Znate, biti vlasnik vinarije Castello di Gabbiano predstavlja privilegiju – provodim vreme u vinariji i u restoranu, živim na božanstvenom imanju na kojem se nalazi dvorac iz dvanaestog veka okružen maslinovim drvećem sa impozantnim vinogradom od sto dvadeset i pet hektara, družim se sa odabranim društvom…

WS: Kako Vam je pošlo za rukom da vina Castello di Gabbiano budu jedna od najprodavanijih u SAD?

Za takav uspeh najvažniji su ljubav prema poslu, marljivost i upornost. Pitanje kvaliteta se više i ne postavlja. Ono je zbog jake konkurencije postalo imperativ. Danas bez kvaliteta nemate šta da tražite na tržištu. Kada sam ranih osamdesetih godina ušao u posao sa vinom, primat su imala francuska i italijanska. Danas je, pre svega zbog vina Novog sveta, njihovo učešće palo sa 70 odsto na svega 40.

WS: Pretpostavljam da iza takvog uspeha stoji dobro organizovan tim ljudi?

Naravno. Tim oko mene broji otprilike pedesetak ljudi. Ja brinem o vinu, a moja supruga Kornelija zadužena je za domaćinske poslove jer se moraju nadzirati poslovi u zamku i uvek organizovati neki novi i interesantni događaji u restoranu. Određenih dana u nedelji se, na primer, bavimo edukacijom gostiju, te priređujemo večeri slaganja vina sa hranom. Tu gosti mogu da nauče zašto određena vina imaju drugačiji ukus kada se gustiraju uz različitu hranu, i naravno uz koje specijalitete se najbolje slažu. Kornelija se bavi i organizovanjem izložbi priznatih italijanskih umetnika, projektom Gabbiano (K)Nights, u okviru kojeg gosti mogu da gledaju filmove na otvorenom… Planiramo tokom leta da priredimo i nekoliko džez večeri.

WS: I sve se to dešava oko starog romantičnog zamka?

Toranj na zamku datira iz XII veka i izgrađen je kao vojna osmatračnica. Razumljivo, ako se uzme u obzir da je put ispod zamka od davnina bio glavna veza između Firence i Sijene koje su kroz istoriju često ratovale. Današnji izgled zamka je renesansnog stila. Raskošna građevina sa jedanaest predivno nameštenih soba pripadala je prvo porodici Bardi, a najduže je bila u vlasništvu porodice Soderini – čitavih 300 godina. S obzirom na to da je zamak proglašen kulturnim dobrom, zabranjeno je menjanje izgleda regije i podizanje novih objekata. Da nije nekoliko električnih žica, kada izađete iz zamka i osvrnete se oko sebe imali biste utisak da ste se vremeplovom vratili u, recimo 16. vek. Samo okruženje naše vinarije je veoma poetično. Vinogradi se prostiru na površini od 125 hektara, maslinovo drveće zauzima 15 hektara imanja, a posebno smo ponosni na predivnu šumu koju je zakonom zabranjeno seći. Pored zamka se nalaze i brojne arhaične građevine, poznate u Italiji pod nazivom kazale. U njima su nekada davno živeli farmeri, a danas predstavljaju jednu od omiljenih atrakcija za turiste. Neke smo adaptirali u restorane, laboratorije, kancelarije, a u nekima žive radnici… Spoj arhaičnog eksterijera i modernog enterijera zaista predstavlja pravu atrakciju. Zato i ne čudi što godišnje kroz Castello di Gabbiano prođe oko 2.000 turista.

WS: Vi ste se u Toskanu doselili pre desetak godina. Imate veoma zanimljivu životnu priču; rođeni ste u Italiji, odrasli u Švajcarskoj, živeli u Americi… Kako ste se obreli u ovom poslu?

U posao sa vinom ušao sam kada mi je bilo dvadeset osam godina. Tada sam otišao u čuvenu kalifornijsku vinarsku regiju Napa Valley i u prvo vreme bio sam zadužen za poslove oko prodaje vina i upoznavanje kompanija sa američkim tržištem. Prekretnica se dogodila 2000. godine, kada je australijska kompanija Fosters Group, za koju inače radim, kupila Castello di Gabbiano u Toskani. I to zato što smo prethodno kao ekskluzivni uvoznici vina iz ove vinarije napravili sjajan posao u SAD. Tada sam se sa porodicom preselio u ovu bajkovitu vinarsku regiju.

WS: Postoje li razlike između američkog i italijanskog pristupa vinskom poslu?

Amerikanci imaju divne vinarske regije i pravi su profesionalci. Italija, s druge strane, pored svega toga ima i tradiciju i neponovljiv osećaj za stil, koji svi pokušavaju da prenesu u svoju regiju. Znate, Amerikanci posmatraju Italijane kao neku vrstu uzora. I to u svemu! Od mode, preko proizvodnje automobila, do načina na koji pravimo, ali i uživamo u vinu. Nigde nema one dobre stare Horacijeve izreke carpe diem (iskoristi trenutak), do u Italiji.

WS: Šta to ima Italija, a nema Amerika?

Ima jedna anegdota koja najbolje opisuje ono što nijedna zemlja nema, osim Italije. Kada sam iz Amerike stigao u Castello di Gabbiano, pri obilasku vinograda dočekao me je neverovatan prizor. Bilo je podne. Pauza za ručak. I svi radnici do poslednjeg, uključujući i jednog osamdesettrogodišnjeg vinogradara, okupili su se oko vatre u blizini vinograda da peku kobasice. Njihov entuzijazam, optimizam i celokupna domaćinska atmosfera prosto su me oborili s nogu. To je nešto što se može videti samo u Italiji.

WS: Da li onda mislite i da Italijani imaju najbolja vina na svetu?

Naša vina se razlikuju od kalifornijskih ili francuskih, pre svega u sortama. Mi, na primer, u Toskani uzgajamo sangiovese. Ista sorta u Americi ne može dobro da se primi, jer su kalifornijski vinogradi podignuti tako da pre svega uspevaju francuske sorte – cabernet sauvignon, merlot, sauvignon blanc, shardone. Uz to treba znati da su italijanske sorte posebno vezane za određene  regije. Na primer, u Toskani se skoro u potpunosti gaji sangiovese i usredsređeni smo na proizvodnju crvenih vina. Jednostavno su klimatski uslovi takvi da daleko bolje uspevaju sorte od kojih se proizvode crvena vina. Imamo i cabernet sauvignon, merlot, colorino, canayolo, ali uglavnom gajimo sangiovese. U Baroliju je to, na primer nebbiolo. I sad bih mogao da nastavim da nabrajam… U Italiji ima više od 300 sortnih regija.

WS: A sva vina iz određene regije imaju neke zajedničke karakteristike. Šta je onda to što izdvaja vaša od ostalih vina iz okruženja?

Mislim da je suština u dobrom ukusu vinai u tome što naši vinari umeju da ocene trenutak kada se u grožđu nalazi idealan procenat šećera i kada mu je kožura najzdravija. Tek tada se grožđe bere i unosi u podrume. U prošlosti je sve zavisilo od iskustva, a sa napretkom tehnologije mnoge stvari su postale jednostavnije. Između ostalog i tajna lepote nekog vina. U našj kolekciji su traditional chianti, chianti classico, pinot grigio, super tuscansbellezza i alleanza. Chianti classico riserva (100 odsto sorta sangiovese) nosi titulu prvog vina naše vinarije i njega bih preporučio svima, bez obzira na tip ličnosti kojem pripadaju.

WS: Zašto?

Osim toga što ga najviše proizvodimo u Castello di Gabbianu, chianti classico riserva je i deo istorije ovog podneblja. U potpunosti je proizveden od grožđa sa našeg imanja; od 125 hektara vinograda 90 je pod chianti classicom, a riserva se proizvodi isključivo od najboljeg grožđa. Zato je ona prava slika oblasti iz koje dolazi.

WS: Jednom su mi rekli da je za pravo uživanje u vinu najvažnije prekršiti pravila, odnosno opustiti se i pratiti svoja osećanja. Kako glasi Vaša definicija?

Ne volim sam da pijem vino i jedino pravilo kojeg bi po meni morali da se držite jeste da pijete vino u društvu! Vino zahteva dobru atmosferu, baš kao i hrana. Mi smo jedna od prvih vinarija koja je počela da proizvodi blago suvo vino, rosato. Znate li zašto se ovo vino najbolje prodaje leti? Verovali ili ne, zbog atmosfere. Ništa nema lepše od gustiranja čaše rosato di Toscana u toplo predvečerje, u odabranom društvu na lepoj terasi.

This entry was posted in Vinske priče and tagged , , , , , . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Vinarija Silveri, Goriška Brda
Marina Cvetić
Vinarija Zvonko Bogdan

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  • Vinarija Lastar
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS